Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 46/23 од 02.03.2023. године, ставом првим изреке, потврђена је пресуда Првог основног суда у Београду П1 2651/21 од 07.09.2022. године у ставу трећем и четвртом изреке, а жалба тужиље у том делу одбијена, као неоснована. Ставом дргугим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка садржано у ставу петом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1 2651/21 од 07.09.2022. године и обавезан тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 66.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате, док је захтев тужиље за исплату законске затезне камате од дана пресуђења до дана извршности пресуде одбијен, као неоснован. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове поступка по жалби у износу од 18.000,00 динара.

Против става један правноснажне другостепене пресуде, тужиља је благовремено изјавила посебну ревизију у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Одредбом чланa 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – УС, 74/13 – УС , 55/14, 87/18, 18/20, 10/23-други закон) – у даљем тексту: ЗПП, прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. истог члана закона, прописано је да о дозвољености и основаности из става 1. овог члана, одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Поступајући на основу цитиране законске одредбе Врховни суд није дозволио одлучивање о посебној ревизији тужиље, јер у овој парници није одступљено од судске праксе у којој је расправљено питање права запослених у јавним службама на исплату накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. О овом правном питању, Врховни касациони суд је на седници Грађанског одељења одржаној 05.07.2022. године усвојио став, према коме запослени којима се плате исплаћују у висини вредности минималне зараде у јавним службама, као корисницима буџетских средстава (којој категорији запослених припада тужиља), остварују право на накнаду трошкова исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора по основу рада, применом коефицијента за обрачун и исплату плата у којем је садржан додатак на име тих накнада и саставни је део коефицијента за сваког запосленог. Како су пресуде нижестепених судова у делу у коме је одлучено о захтеву тужиље за исплату ових накнада донете у складу са усаглашеном судском праксом, прихватање одлучивања о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној не би утицало на другачији исход спора.

Следом наведеног, на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5) ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба тужиље у овом спору поднета је 05.04.2021. године, а побијани део правноснажне пресуде очигледно не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, па ревизија тужиље није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Јелена Ивановић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић