Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu stava drugog izreke, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu u smislu odredbi članova 441. i 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti druga apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka zbog koje se po članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP revizija može izjaviti. Pošto je u konkretnom slučaju drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu, po odredbi člana 407. stav 2. ZPP revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od 2014. godine bio radno angažovan kod tuženog preko lizing agencije, a od 16. juna 2016. godine bio je u radnom odnosu na neodređeno vreme na radnom mestu ... . Spornim rešenjem od 29.09.2020. godine, tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu zbog skrivljene povrede radne obaveze predviđene opštim aktom i ugovorom o radu, odnosno nepoštovanja radne discipline. U rešenju je u pet tačaka navedeno vreme i detaljan opis radnji koje predstavaljaju navedene povrede. Donošenju rešenja prethodio je disciplinski postupak, sproveden u skladu sa opštim aktom tuženog, u okviru kog se tužilac izjasnio na upozorenje o postojanju povreda koje predstavljaju razlog za otkaz. Utvrđeni su hijerarhijski poredak zaposlenih u odeljenju u kome je tužilac obavljao poslove rukovodećeg radnog mesta, da je obavljanje svakodnevnih poslova zbog narušenih međuljudskih odnosa bilo opterećeno čestim pismenim obaveštavanjem nadređenih, kao i hronologija i sadržina preduzetih radnji tužioca koje su spornim rešenjem pravno standardizovane kao povrede radne obaveze. Utvrđeno je da je tužilac rođen 1984. godine, da je oženjen i otac dvoje maloletne dece. Nakon prestanka radnog odnosa tužilac se radno angažovao kod više poslodavaca, utvrđena je razlika zarade koju bi ostvario kod tužioca i ostvarene zarade u toku nezakonitog prestanka radnog odnosa, kao i da je nesporna visina naknade štete koju zahteva umesto vraćanja na rad kod tuženog.

Na osnovu tako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi nalaze da radnje koje je tužilac preduzimao i koje su mu stavljene na teret spornim rešenjem ne predstavljaju skrivljenu povredu radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline zbog kojih je rešenje nezakonito u smislu merodavnih odredbi člana 179. stav 2. tačke 1. i 5. i stav 3. tačka 8. i člana 180. Zakona o radu. Po oceni nižestepenih sudova, tužilac je sve radnje koje su mu stavljene na teret preduzimao u okviru svojih radnih obaveza kao rukovodeći zaposleni, radnje nisu suprotne pravilima i kodeksu ponašanja zaposlenih kod tuženog, a neblagovremena registracija ... vozila nije rezultat propusta tužioca, već tehničkog stanja vozila i dužine servisiranja koje prethodi tehničkom pregledu. Tuženi je na osnovu odredbi člana 191. Zakona o radu obavezan da tužiocu nadoknadi štetu u visini izgubljene zarade koja je posledica nezakonitog otkaza, odnosno naknadu umesto obaveze da tužioca vrati na rad.

Vrhovni sud prihvata kao pravilnu primenu materijalnog prava na kojoj su zasnovane nižestepene presude.

Činjenično je razjašnjeno da su međuljudski odnosi u organizacionom delu u kojima je tužilac obavljao rukovodeće poslove bili narušeni, kao i da su upravo ovakvi odnosi zaposlenih svakodnevno uticali na proces rada i opterećivali poslodavca međusobnim prijavljivanjem nadređenima. Hronologija događaja i sadržina radnji koje je tužilac preduzimao, a koje su mu stavljene na teret kao skrivljena povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline, potvrda je objektivnih okolnosti u kojima je tužilac trebao da organizuje posao i teškoća sa kojima je bio suočen prilikom realizacije svojih radnih obaveza. U postupku su razjašnjene sve okolnosti vezane za organizaciju rada u kojoj je tužilac izvršavao radne obaveze ... i izveden pravilan zaključak da ne postoji krivica tužioca zbog izostanka minimuma kolegijalnih odnosa, koji su u osnovi sprovedenog disciplinskog postupka. Nesumnjivo je da tužilac preduzetim aktivnostima nije uspeo da poboljša i prevaziđe zatečeno stanje, ali je nesumnjiv i zaključak da u radnjama tužioca ne postoje skrivljene radnje koje predstavljaju otkazni razlog po odredbama člana 179. stav 2. i stav 3. Zakona o radu.

Na osnovu odredbi člana 191. Zakona o radu pravilno je tuženi obavezan da tužiocu naknadi štetu po traženim pravnim osnovima, kao posledicu nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke Vrhovnog suda, pa je na osnovu odredbi članova 165. stav 1. i 154. ZPP odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković