Presudom Višeg suda u Čačku 9Gžrr 33/22 od 20.10.2022. godine, u stavu I izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu jedan izreke u pogledu dosuđene visine naknade imovinske štete tužilji i rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu dva izreke. U stavu II izreke delimično je usvojena žalba tužene, te je preinačena prvostepena presuda u stavu jedan izreke u ocnosu na dosuđenu kamatu tako što je pod tačkom 1. obavezana tužena da tužilji na pojedinačne novčane iznose naknade imovinske štete dosuđene stavom 1. izreke prvostepene presude isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 09.05.2019. godine, kao dana podnošenja tužbe sudu, pa do konačne isplate, na teret budžetskih sredstava Republike Srbije namenjenih pokriću tekućih rashoda Osnovnog suda u Čačku, osim rashoda za zaposlene i tekuće održavanje objekata i opreme, a pod tačkom 2. istog stava odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu da se obaveže tužena da tužilji na pojedinačne iznose naknade imovinske štete dosuđene stavom 1. izreke prvostepene presude isplati zakonsku zateznu kamatu počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do 08.05.2019. godine, kao neosnovan. U stavu III izreke odbijen je zahtev tužene za dosuđenje troškova žalbenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu,u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev za zateznu kamatu do dana podnošenja tužbe, tužilja je zbog pogrešne primene materijalnog prava, izjavila blagovremeno reviziju pozivom na član 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužilje u ovom sporu je dozvoljena radi usklađivanja drugostepene presude u pobijanom delu sa odlukama Evropskog suda za ljudska prava (odluka Marinković protiv Srbije i dr), i odlukama Ustavnog suda donetim u postupku po ustavnim žalbama poverilaca novčanih potraživanja iz radnog odnosa sa dužnicima protiv kojih se vodi izvršni postupak u kojem je utvrđena povreda prava tužilje na suđenje u razumnom roku (odluke Už 8232/2015 od 24.11.2015. godine; Už 8104/2015 od 30.06.2016. godine). Osim toga, u konkretnom slučaju potraživanje na ime zatezne kamate sastavni je deo glavnog zahteva i takođe predstavlja štetu koju je tužilja opredelila tužbenim zahtevom, tako da se ne radi o sporednom traženju.

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiljina revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 26.02.2009. godine podnela predlog za izvršenje protiv izvršnih dužnika „Fabrike reznog alata - FRA“ AD, FRA „Alat za obradu rupe“ DOO, FRA „Alat i pribori“ DOO, FRA „Spiralne burgije“ DOO, FRA „Alat za spoljni navoj“, FRA „Alat za unutrašnji navoj“ DOO, FRA „Proizvodnja mašina“ DOO i FRA „Termička obrada“ DOO svi iz Čačka, radi naplate novčanog potraživanja - neisplaćene razlike zarade, dosuđenog izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1 1261/03 od 25.08.2008. godine. Predloženo izvršenje određeno je rešenjem o izvršenju I 290/09 od 02.03.2009. godine koje je dostavljeno Narodnoj banci Srbije radi plenidbe novčanih sredstava sa računa izvršnih dužnika. Izvršenje tim sredstvom nije sprovedeno jer na računu izvršnih dužnika nije bilo dovoljno sredstava. Zaključkom izvršnog suda od 27.12.2013. godine određeno je drugo sredstvo izvršenja, nakon čega je rešenjem izvršnog suda od 20.07.2018. godine nastavljen postupak izvršenja u odnosu na pravnog sledbenika izvršnog dužnika AD „FRA“ (kome su se pripojili ostali izvršni dužnici), ali postupak izvršenja još uvek nije okončan. Rešenjem R4 I 314/18 od 03.10.2018. godine, usvojen je prigovor tužilje i utvrđeno da joj je u označenom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istim rešenjem naloženo je sudiji koji postupa u predmetu izvršenja da preduzme sve radnje radi sprovođenja izvršenja. Utvrđeno je da da je AD „FRA“ preduzeće sa većinskim državnim kapitalom.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev za naknadu imovinske štete u nominalnim iznosima kao u stavu prvom izreke prvostepene presude, ali je drugostepeni sud preinačio presudu prvostepenog suda u delu za zakonsku zateznu kamatu tako što je odbio tužbeni zahtev kojim je traženo plaćanje zatezne kamate od dospelosti novčanih iznosa dosuđenih izvršnom ispravom, čija je naplata određena rešenjem o izvršenju, do dana podnošenja tužbe. Po stanovištu tog suda, tužilja je tek podnošenjem tužbe - 09.05.2019. godine, pozvala tuženu na ispunjenje obaveze naknade imovinske štete, zbog čega u smislu članova 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima nema pravo na traženu zateznu kamatu do dana podnošenja tužbe.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema stavu trećem te odredbe, odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno.

Naknada materijalne štete, prema pravilima obligacionog prava, odnosi se na uspostavljanje ranijeg stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, kao i na isplatu u novcu ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne nadoknađuje štetu potpuno ili ako uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće (član 180. Zakona o obligacionim odnosima).

Evropski sud za ljudska prava je u predmetima u odnosu na Srbiju izrazio stav da za neisplaćena potraživanja zaposlenih prema društvenim preduzećima i preduzećima sa pretežnim društvenim kapitalom, kao subjekata pod kontrolom države, dosuđena pravnosnažnom sudskom odlukom koja su u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period, odgovara Republika Srbija, iz sopstvenih sredstava. Presudama donetim u takvim predmetima Republika Srbija je obavezana da iz sopstvenih sredstava, u roku od tri meseca od njihove pravnosnažnosti, isplati podnosiocima predstavke iznose koji su im dosuđeni pravnosnažnim presudama domaćih sudova.

Takođe, Ustavni sud je, uvažavajući praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, odlukama kojima je usvajao ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije usled nesprovođenja rešenja o izvršenju - prinudne naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa od preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, utvrđivao pravo nosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju, umanjene za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu.

Sledstveno izloženom, po stanovištu revizijskog suda, tužena je i u ovom slučaju dužna da tužilji isplati iznose dosuđene izvršnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1 1261/03 od 25.08.2008. godine i određene rešenjem o izvršenju I 290/09 od 02.03.2009. godine, što znači i zateznu kamatu na iznos glavnog duga od datuma njegove dospelosti, pa do dana podnošenja tužbe u ovom sporu. Na taj način tužilji će biti nadoknađena materijalna šteta u skladu sa pravilom sadržanim u članu 185. Zakona o obligacionim odnosima i njeno imovno stanje biti dovedeno u položaj u kojem bi se nalazilo da je izvršni postupak okončan isplatom dosuđenog novčanog potraživanja u razumnom roku.

Zbog toga je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Tužilji su dosuđeni troškovi postupka po reviziji u iznosu od 18.000,00 dinara, za sastav tog pravnog leka, i primenom člana 165. stav 2. u vezi sa člom 153. stav 1. i članom 154. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković