Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1396/18 od 01.04.2019. godine, odbijena je žalba tužilje, a usvojena žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev radi isplate manje isplaćene zarade u 2011. godini, za period od aprila zaključno do decembra te godine i u 2012. godini počev od januara zaključno sa oktobrom te godine, prema pojedinačno zahtevanim iznosima sa zateznom kamatom od dospelosti svakog mesečnog iznosa do isplate, a odbijen i zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 2300/2019 od 20.05.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1396/18 od 01.04.2019. godine tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, a presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 284/2018 od 16.04.2018. godine potvrdio. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova revizijskog postupka isplati 18.000,00 dinara.

Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije Už 9644/2020 od 26.12.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba Privrednog društva „NIS“ a.d. Novi Sad i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2300/19 od 20.05.2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom 2., poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2300/19 od 20.05.2020. godine i određeno da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1396/18 od 01.04.2019. godine.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog prema ugovoru o radu od 01.06.2006. godine i to do 31.10.2012. godine, kada je tužilji radni odnos prestao na osnovu sporazuma zaključenog sa tuženim uz isplatu naknade u iznosu od 2.272.470,00 dinara, umanjeno za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje na teret zaposlenog. Prema sporazumu tuženi se obavezao da će tužilji isplati neisplaćene zarade, naknade zarada i druga primanja koja je ostvarila do dana prestanka radnog odnosa. Sporazumom su stranke konstatovale da je poslodavac izmirio sve svoje obaveze prema zaposlenoj koja nema drugih, postojećih, uslovnih ili potencijalnih potraživanja prema poslodavcu, da je sporazum konačan i neopoziv, da se ne može raskinuti jednostranom izmenom volje, te da je izraz slobodno izraženih volja stranaka i potpisan sa punom sposobnošću za rasuđivanje bez prinude, pretnje, zablude ili bilo kakve mane volje. U periodu od 01.11.2009. godine do januara 2013. godine, tuženi je donosio pojedinačne odluke o utvrđivanju vrednosti koeficijenata 1 osnovne zarade. Utvrđivanje cene rada za koeficijenat 1 osnovne zarade po navedenim odlukama vršen je na osnovu kretanja indeksa troškova života i potrošačkih cena. Prema odredbi člana 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine, koji su zaključili Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikat kod poslodavca i reprezentativni sindikat na nivou Republike Srbije i grane, propisano je da se tuženi kao poslodavac obavezuje da odmah nakon preuzimanja „NIS“ a.d. izvrši jednokratno i trajno povećanje zarade zaposlenih u visini 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju „NIS“ – a uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života i realnog rasta u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja ovog sporazuma od 17.06.2008. do 31.12.2012. godine. Odredbom člana 10. Socijalnog programa predviđeno je da se poslodavac obavezuje da obezbedi da se realna vrednost zarada koja je utvrđena u članu 9. ovog sporazuma ne smanjuje. Poslodavac se obavezao da će zaposlenima svake godine po završnom računu isplaćivati zaradu iz dobiti – profita u visini od najmanje 10% od iste ostvarene po godišnjem obračunu, a srazmerno učešću njihovih zarada u godišnjem fondu. Preuzimanje „NIS“ a.d. Novi Sad izvršeno je 11.02.2009. godine. U spornom periodu tuženi je tužilji isplaćivao zaradu u skladu sa ugovorom, odnosno aneksima ugovora o radu, odredbama kolektivnog ugovora i opštim aktima kojima je uređena isplata zarada i drugih primanja kod tuženog. Tuženi je 21.05.2009. godine doneo Pravilnik o isplati premija zaposlenima u „NIS“ – u a.d. Novi Sad u kome je osnovnim odredbama predviđeno da se Pravilnik uvodi isključivo radi rešavanja pitanja vezanih za nagrađivanje zaposlenih sa ciljem da se u kratkoročnoj i dugoročnoj perspektivi dostigne povećanje nivoa motivacije zaposlenih za povećanje uspešnosti društva i povećanje nivoa lične uspešnosti zaposlenih. Pravilnik je stupio na snagu 01.05.2009. godine, a njime su utvrđene 4 vrste motivacionog nagrađivanja. Po odluci generalnog direktora tuženog od 30.04.2009. godine, tuženi je svim zaposlenima sem menadžerima prve i druge grupe isplatio jednokratni dodatak na aprilsku zaradu u visini od 15% vrednosti osnovne zarade utvrđene članom 42. Kolektivnog ugovora za „NIS“ a.d. za naredni mesec.

Tužilja u ovoj parnici tvrdi da joj u spornom periodu nije isplaćivana uvećana zarada od 15% u skladu sa socijalnim programom „NIS“, te navedeni iznos i potražuje. Nesporno je i da je tužilja u navedenom periodu po osnovu bonusa primila 155.996,00 dinara što je više u odnosu na obračunatu uvećanu zaradu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan jer je Socijalni program opšti akt koji se neposredno primenjuje i stvara prava i obaveze, pa je u skladu sa tim tužilji i dosudio navedeni iznos koji joj nije po tom osnovu isplaćen.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da Socijalni program nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim radom je prestala potreba i druge aktivnosti.

Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda, Vrhovni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom osnovano ukazuje da je drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Saglasno nespornoj činjenici, Socijalni program za NIS AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.

Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. S toga i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilja, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog socijalnog programa, jer je takvo pravo tužioca utemeljeno u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravni stav Vrhovnog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustanovljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio. Za prvi mesec poslovanja po potpisivanju socijalnog programa tuženi je navedenu obavezu u celosti ispunio (april 2009 godine), ali ne i za preostali period do isteka vremena važenja Socijalnog programa (zaključno sa decembrom 2012.godine).

Postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda, Vrhovni sud je prihvatio stanovište da Socijalni program nema karakter opšteg akta. Međutim, uprkos toj činjenici, Vrhovni sud je ocenio da Socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica. Stoga je tužilja ovlašćena da po osnovu zaključenog Socijalnog programa neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su joj njime priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz Socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po Socijalnom programu preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene socijalnog programa. Iz tog razloga, osnovan je zahtev tužilje za isplatu neizmirene razlike u plati za preostali period važenja Socijalnog programa (09.05.2011. godine – 31.12.2012. godine).

Sledom iznetog, tužilja ima pravo i na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose od njihove dospelosti do konačne isplate, u smislu člana 277. stav 1. ZOO.

Zato je revizijski sud preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Preinačeno je i rešenje o parničnim troškovima sadržano u prvostepenoj presudi, pa je tužilji u smisli člana 165. stav 2. i 163. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 1. pored troškova dosuđenih prvostepenom presudom dosuđen još iznos od 60.539,37 dinara i to: na ime sastava žalbe i revizije po 12.000,00 dinara, na ime takse na žalbu 12.179,79 dinara i takse na reviziju 24.359,58 dinara.

Tužilji pripadaju i troškovi sastava žalbe od 15.05.2018. godine u iznosu od 18.000, 00 dinara, za sastav revizije 18.000,00 dinara, taksa na reviziju 24.359,58 dinara i taksa na odluku po reviziji 36.539,37 dinara.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković