.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 1118/2022
14.09.2022. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Privrednog društva za proizvodnju nameštaja i promet roba na veliko i malo DODIĆ DOO Vranje, selo Stropsko, čiji je punomoćnik Bora Ristić, advokat u ..., protiv tuženog BANCA INTESA AD Beograd, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 118.654,20 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 563/21 od 07.04.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 14. sepembra 2022. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 563/21 od 07.04.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 563/21 od 07.04.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Beogradu 7P 4367/2020 od 02.12.2020. godine, u stavu prvom izreke dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe kao u podnesku tužioca od 02.10.2020. godine. U stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je ništava odredba člana 8. stav 1. Ugovora o kreditu broj .. od 27.03.2018. godine zaključenog između tužioca i tuženog. U stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 118.624,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.03.2018. godine do isplate. U stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da na ime troškova parničnog postupka isplati tužiocu iznos od 53.224,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.
Presudom Privrednog apelacionog suda 5Pž 563/21 od 07.04.2022. godine u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke. U stavu drugom izreke, prvostepena presuda je u stavu četvrtom izreke (odluka o troškovima) preinačena, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 48.944,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom računatom od izvršnosti presude do isplate.
Protiv drugostepene presude tuženi izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tuženog, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita, mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da moraju biti navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč i izraženi kroz efektivnu kamatnu stopu. U situaciji u kojoj nema dokaza da je tuženi postupio na opisani način i da je tužiocu kao korisniku kredita dostavio ponudu sa propisanom sadržinom, koja prethodi zaključenju ugovora, to predstavlja njegovu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. Pogrešna primena materijalnog prava na koju u vezi sa tim ukazuje, nije osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije. Takođe, u konkretnom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.
Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.
Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 08.09.2020. godine radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova. Vrednost predmeta spora je 118.654,20 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 1.009,31 evro.
Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi iznos iz stava 1. istog člana (stav 3.). Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku. Zato izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.
Predsednik veća – sudija
Branko Stanić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
