Privredni apelacioni sud je presudom 4Pž 3513/23 od 13.07.2023. godine odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Nišu P 139/22 od 11.05.2023. godine u stavovima VIII i X izreke.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremenu posebnu reviziju izjavio je tuženi, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava, u celosti.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011 ... 10/2023 – dr. zakon) u stavu 1. određeno je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Vrhovni sud je ispitao razloge revizije i s obzirom na predmet tražene sudske zaštite i na razloge presuđenja zaključio da nisu ispunjeni uslovi za izuzetnu dozvoljenost revizije. Nema potrebe u ovoj parnici za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Revident ne ukazuje na drugačiju sudsku praksu iskazanu u pravnosnažnim presudama i odlukama Vrhovnog suda donetim o tužbenim zahtevima iz istih činjeničnopravnih situacija, niti ima potrebe za novim tumačenjem prava.

U suštini, revident ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje o sadržini pravnog odnosa između parničnih stranaka iz koga potiče potraživanje tužioca o kome je odlučeno pobijanom presudom tako da je delom odbijen tužbeni zahtev, a delom usvojen. Prema razlozima prvostepene presude tužilac je dokazao da ima potraživanje od tuženog po osnovu kupoprodajne cene za isporučenu robu po ispostavljenim računima i da je potraživanje dospelo danom prijema robe, a da tuženi tokom postupka nije dokazao da je po računima platio, ili da je ugašen dug na drugi zakonom predviđeni način, u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev. Revident iznosi svoje tumačenje odredaba ugovora o poslovnoj saradnji zaključenog između parničnih stranaka, prema kome nije došlo do nastanka dužničko-poverilačkog odnosa među parničnim strankama jer tuženi nije prodao robu, a nisu bili ispunjeni uslovi da o prodatoj robi sastavlja izveštaj tužiocu, niti da tužilac ispostavi fakture tuženom za istu.

Kako eventualno pogrešno utvrđeno činjenično stanje o sadržini ugovornog odnosa između parničnih stranaka nije dozvoljen revizijski razlog za posebnu reviziju, niti je eventualno pogrešna primena materijalnog prava u donošenju pravnosnažne presude sama po sebi dovoljna za izuzetnu dozvoljenost revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je, u prvom stavu izreke, rešio da ne dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući dozvoljenost revizije po odredbi člana 403. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je zaključio da revizija nije dozvoljena, jer prema vrednosti predmeta spora od 69.885,60 dinara, spor je male vrednosti u smislu odredbe člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa se primenjuje odredba člana 479. stav 6. ZPP, po kome revizija nije dozvoljena.

Stoga je primenom odredbe člana 413. ZPP Vrhovni sud odbacio reviziju kao nedozvoljenu u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković