Привредни апелациони суд је пресудом 4Пж 3513/23 од 13.07.2023. године одбио жалбу туженог као неосновану и потврдио пресуду Привредног суда у Нишу П 139/22 од 11.05.2023. године у ставовима VIII и X изреке.

Против наведене правноснажне пресуде донете у другом степену благовремену посебну ревизију изјавио је тужени, којом пресуду побија због погрешне примене материјалног права, у целости.

Одредбом члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011 ... 10/2023 – др. закон) у ставу 1. одређено је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Врховни суд је испитао разлоге ревизије и с обзиром на предмет тражене судске заштите и на разлоге пресуђења закључио да нису испуњени услови за изузетну дозвољеност ревизије. Нема потребе у овој парници за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана. Ревидент не указује на другачију судску праксу исказану у правноснажним пресудама и одлукама Врховног суда донетим о тужбеним захтевима из истих чињеничноправних ситуација, нити има потребе за новим тумачењем права.

У суштини, ревидент указује на погрешно утврђено чињенично стање о садржини правног односа између парничних странака из кога потиче потраживање тужиоца о коме је одлучено побијаном пресудом тако да је делом одбијен тужбени захтев, а делом усвојен. Према разлозима првостепене пресуде тужилац је доказао да има потраживање од туженог по основу купопродајне цене за испоручену робу по испостављеним рачунима и да је потраживање доспело даном пријема робе, а да тужени током поступка није доказао да је по рачунима платио, или да је угашен дуг на други законом предвиђени начин, у делу у коме је усвојен тужбени захтев. Ревидент износи своје тумачење одредаба уговора о пословној сарадњи закљученог између парничних странака, према коме није дошло до настанка дужничко-поверилачког односа међу парничним странкама јер тужени није продао робу, а нису били испуњени услови да о продатој роби саставља извештај тужиоцу, нити да тужилац испостави фактуре туженом за исту.

Како евентуално погрешно утврђено чињенично стање о садржини уговорног односа између парничних странака није дозвољен ревизијски разлог за посебну ревизију, нити је евентуално погрешна примена материјалног права у доношењу правноснажне пресуде сама по себи довољна за изузетну дозвољеност ревизије у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је, у првом ставу изреке, решио да не дозволи одлучивање о посебној ревизији, применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Оцењујући дозвољеност ревизије по одредби члана 403. ст. 2. и 3. Закона о парничном поступку, Врховни суд је закључио да ревизија није дозвољена, јер према вредности предмета спора од 69.885,60 динара, спор је мале вредности у смислу одредбе члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, па се примењује одредба члана 479. став 6. ЗПП, по коме ревизија није дозвољена.

Стога је применом одредбе члана 413. ЗПП Врховни суд одбацио ревизију као недозвољену у ставу другом изреке овог решења.

Председник већа – судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић