Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje prestanka svojstva člana tužioca u tuženom privrednom društvu, određenje da 6,32% udela tužioca u društvu postaje sopstveni udeo tuženog privrednog društva i isplata vrednosti udela, te zahtev da se uspostavi zaloga na 6,32 % udela u korist tužioca.

Prema stanju u spisima, tužilac tužbeni zahtev zasniva na tvrdnji da je onemogućen da ostvaruje svoje pravo na dobit kao član društva, jer društvo posluje nerentabilno, došlo je do naglog pada dobiti društva u periodu od 2013. – 2018. godine, a što je u prvom redu uzrokovano nesrazmerno visokim primanjima zaposlenih i drastičnim padom prihoda koje društvo ostvaruje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se obratio tuženom zahtevom za istupanje iz tuženog privrednog društva 24.05.2019. godine, pozivom na član 192. stav 1. Zakona o privrednim društvima, sa razloga pričinjene štete od strane društva i nemogućnosti tužioca da ostvaruje svoja prava u društvu. Uz zahtev je dostavio nalaz veštaka ekonomsko finansijske struke iz kog se utvrđuje da je u periodu od 2013. do 2018. godine došlo do naglog pada dobiti društva u procentu od 98,53%, kao posledica ekonomski neopravdanog uvećanja zarada zaposlenih. Prvostepeni sud je ispitujući ispunjenost procesnih uslova za postupanje po tužbi utvrdio da je tužba neblagovremena, jer je podneta protekom zakonom određenog roka iz člana 192. stav 5. Zakona o privrednim društvima. Prema oceni prvostepenog suda, koje stanovište prihvata i drugostepeni sud, tužilac je znao i bio svestan da je do spornog povećanja zarada došlo, pre podnošenja zahteva za istupanje, upućenog skupštini društva, najkasnije na sednici skupštine društva održane dana 29.03.2019. godine, kada su mu uručeni bilans stanja i bilans uspeha tuženog. Tužilac je vršio funkciju predsednika skupštine tuženog u periodu od 2014. do 2018. godine, učestvovao u radu skupštine i potpisivao odluke o usvajanju godišnjih finansijskih izveštaja, te je na taj način stekao uvid u finansijsko stanje tuženog, a samim tim i za postojanje razloga za istupanje iz društva na kojima zasniva svoj tužbeni zahtev. Konačno, tužilac je na sednici skupštine tuženog društva 29.03.2019. godine na kojoj je usvojen godišnji finansijski izveštaj tuženog društva i doneta odluka da ostvarena dobit bude neraspoređena, iznosio primedbe u vezi finansijskog poslovanja društva, upravo u pogledu iznosa zarada članovima društva, što ukazuje na tada postojeća saznanja na strani tužioca.

Kako je tužba podneta dana 04.11.2019. godine, te kako je utvrđeno da je tužilac najkasnije na sednici skupštine društva koja je održana 29.03.2019. godine saznao za razloge za istupanje iz društva, to su nižestepeni sudovi primenom odredbe člana 192. stav 5. Zakona o privrednim društvima utvrdili da je tužba neblagovremena i istu odbacili.

Revizijom se osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Po oceni revidenta, momenat saznanja za postojanje razloga za istupanje mora se vezati za kasniji datum od datuma kada je održana sednica skupštine društva, jer je tužilac tek nakon što mu je tuženi dana 06.05.2019. godine dostavio potpunu finansijsku dokumentaciju, preko finansijskog stručnjaka utvrdio pravo stanje, a što je bio povod za istupanje iz društva.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca. Na utvrđene bitne činjenice za ocenu blagovremenosti tužbe, nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbu člana 294. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 192. stav 5. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 36/11...95/18).

Tužilac je tužbu podneo u skladu sa odredbom člana 192. Zakona o privrednim društvima, sa ciljem da ostvari pravo na istupanje iz tuženog društva po odluci suda i isplatu naknade za svoj udeo. Odredbom člana 192. stav 5. Zakona o privrednim društvima propisano je da se tužba iz stava 1. ovog člana može podneti u roku od 6 meseci od dana saznanja za razloge istupanja, a najkasnije u roku od 3 godine od nastanka razloga za istupanje. Imajući u vidu da su u konkretnom slučaju razlozi istupanja nerentabilno poslovanje tuženog društva, zbog čega tužilac ne može ostvarivati svoje pravo na udeo u dobiti društva, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac za razloge istupanja saznao više od 6 meseci pre podnošenja tužbe.

Naime, kako je utvrđeno, tužilac je kao član skupštine tuženog društva prisustvovao sednicama skupštine na kojima su usvajani godišnji finansijski izveštaji i donošene odluke o raspoređivanju dobiti. Na poslednjoj sednici skupštine društva održane dana 29.03.2019. godine, na kojoj su usvojeni finansijski izveštaji za 2018. godinu, doneta je odluka da dobit od 932.567,79 dinara ostaje neraspoređena, što znači da je već u tom momentu tužilac imao saznanje da neće ostvariti svoje pravo na dividendu. Kako tužilac svoj razlog za istupanje iz društva zasniva upravo na nemogućnosti da ostvaruje pravo na učešće u dobiti, to je onda rok od 6 meseci za podnošenje tužbe u skladu sa odredbom člana 192. Zakona o privrednim društvima počeo da teče nakon sednice skupštine održane dana 29.03.2019. godine, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. Svaka dalja aktivnost tužioca koja je usledila u cilju obrade finansijskih podataka i utvrđivanja uzroka takvog stanja, ne može „pomeriti“ dan saznanja za razloge istupanja iz društva, jer je tužilac za iste znao usvajanjem finansijskim izveštaja za 2018. godinu i donošenjem odluke da dobit neće biti raspoređena. Iz navedenih razloga se ne mogu prihvatiti revizijski navodi da se momenat saznanja za razloge istupanja mora vezati za dan kada je tuženi dostavio tužiocu traženu dokumentaciju (06.05.2019. godine), jer su razlozi istupanja na kojima tužilac zasniva svoj zahtev (neraspodela dobiti), postojali i na samoj sednici skupštine društva od 29.03.2019. godine. Štaviše, za razloge koji se tiču umanjenja prihoda, ekonomski neopravdanog uvećanja zarada i umanjenja dobiti društva, kao posledice, u periodu od 2013. – 2018. godine prema navodima tužbe, tužilac je znao donošenjem odluka o usvajanju finansijskih izveštaja za te godine, čime se potvrđuje za pravilan zaključak nižestepenih sudova o neblagovremenosti tužbe koja se zasniva na tim činjenicama.

Iz navedenih razloga pravilna je odluka nižestepenih sudova kojom je tužba tužioca odbačena kao neblagovremena, pa je Vrhovni kasacioni sud doneo odluku kao u stavu prvom izreke primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Primenjujući odredbu člana 163. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, iz razloga što se ne radi o nužnim troškovima radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić