Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije izjavljene na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Pobijanom drugostepenom odlukom pravnosnažno je odlučeno o zahtevu tužioca prema tuženom za isplatu potraživanja iz ugovora o zakupu, o kom potraživanju je zaključeno vansudsko poravnanje. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima je zasnovana pobijana drugostepena odluka, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za izuzetnu dozvoljenost revizije, koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Pitanje zastarelosti potraživanja ne iziskuje novo tumačenje prava, niti revident ukazuje na drugačiju relevantnu sudsku praksu. Pozivanje revidenta na primer sudske prakse u odlukama Saveznog suda Gzs 37/99 od 27.01.2000. godine i Višeg suda u Čačku Gž 305/2014 od 21.05.2014. godine je bez uticaja u konkretnom slučaju, s obzirom na to da navedene odluke očigledno imaju drugačiji činjenično pravni osnov u odnosu na ovu parnicu. Jedna odluka, Apelacionog suda u Beogradu Gž 1464/2018 od 26.10.2018. godine, na koju revident ukazuje, ne čini relevantnu sudsku praksu, a i ta odluka je zasnovana na zaključku da je održan rok zastarelosti iz člana 375. Zakona o obligacionim odnosima, pa se ne može smatrati suprotnom pobijanoj.

Pozivanje tužioca na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda i na razloge za primenu odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisan rok zastarelosti od 10 godina, ne predstavlja osnov relevantan za izjavljivanje revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku. Takođe, pozivanje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku nije od značaja, jer ne predstavlja dozvoljen razlog zbog kog se revizija može izjaviti.

Zato je na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20) i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku propisano je da u sporovima male vrednosti protiv drugostepene odluke nije dozvoljena revizija.

Prema odredbi člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku predviđeno je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je tužbu podneo dana 29.11.2018. godine, a vrednost predmeta spora iznosi 2.608.012,08 dinara.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi zakonom propisani cenzus u visini dinarske protivvrednosti 30.000 evra na dan podnošenja tužbe, radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, pa stoga revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljena.

Bez uticaja na dozvoljenost revizije je to što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev, jer je revizija zakonskom odredbom isključena kao vanredni pravni lek u sporovima male vrednosti.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić