Према члану 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Оцењујући испуњеност услова за дозвољеност ревизије изјављене на основу цитиране законске одредбе, Врховни касациони суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права, као ни разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана. Побијаном другостепеном одлуком правноснажно је одлучено о захтеву тужиоца према туженом за исплату потраживања из уговора о закупу, о ком потраживању је закључено вансудско поравнање. Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима је заснована побијана другостепена одлука, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени законски услови за изузетну дозвољеност ревизије, које прописује одредба члана 404. став 1. Закона о парничном поступку. Питање застарелости потраживања не изискује ново тумачење права, нити ревидент указује на другачију релевантну судску праксу. Позивање ревидента на пример судске праксе у одлукама Савезног суда Гзс 37/99 од 27.01.2000. године и Вишег суда у Чачку Гж 305/2014 од 21.05.2014. године је без утицаја у конкретном случају, с обзиром на то да наведене одлуке очигледно имају другачији чињенично правни основ у односу на ову парницу. Једна одлука, Апелационог суда у Београду Гж 1464/2018 од 26.10.2018. године, на коју ревидент указује, не чини релевантну судску праксу, а и та одлука је заснована на закључку да је одржан рок застарелости из члана 375. Закона о облигационим односима, па се не може сматрати супротном побијаној.

Позивање тужиоца на погрешну примену материјалног права од стране другостепеног суда и на разлоге за примену одредбе члана 371. Закона о облигационим односима којом је прописан рок застарелости од 10 година, не представља основ релевантан за изјављивање ревизије у смислу члана 404. Закона о парничном поступку. Такође, позивање на битну повреду поступка из члана 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку није од значаја, јер не представља дозвољен разлог због ког се ревизија може изјавити.

Зато је на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку одлучено као у ставу првом изреке овог решења.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11... 18/20) и нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Према одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку прописано је да у споровима мале вредности против другостепене одлуке није дозвољена ревизија.

Према одредби члана 487. став 1. Закона о парничном поступку предвиђено је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужилац је тужбу поднео дана 29.11.2018. године, а вредност предмета спора износи 2.608.012,08 динара.

Имајући у виду да вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде очигледно не прелази законом прописани цензус у висини динарске противвредности 30.000 евра на дан подношења тужбе, ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку, па стога ревизија сходно одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку није дозвољена.

Без утицаја на дозвољеност ревизије је то што је другостепени суд преиначио првостепену одлуку и одбио тужбени захтев, јер је ревизија законском одредбом искључена као ванредни правни лек у споровима мале вредности.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић