Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5814/20 od 11.02.2021. godine u stavu prvom izreke odbijena je žalba tužioca - protivtuženog kao neosnovana i potvrđena napred navedena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i petom izreke. U stavu drugom izreke odbijena je žalba tuženog – protivtužioca kao neosnovana i potvrđena napred navedena prvostepena presuda u stavu četvrtom i petom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac – protivtuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi - protivtužilac je u odgovoru na reviziju osporio revizijske navode i predložio da revizijski sud odbije reviziju kao neosnovanu.

Protiv drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio i tuženi – protivtužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac – protivtuženi je dao odgovor na reviziju u kom je predložio da Vrhovni kasacioni sud odbije reviziju tuženog kao neosnovanu. Tražio je troškove revizijskog postupka na ime sastava odgovora na reviziju u iznosu od 119.573,00 dinara.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizije tužioca i tuženog nisu osnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac – protivtuženi (dalje: tužilac) kao konzorcijum pravnih i fizičkih lica zaključio je sa pravnim prethodnikom ovde tuženog – protivužioca (dalje: tuženi), Agencijom za privatizaciju, Ugovor o prodaji akcija iz portfelja akcijskog fonda privrednog društva „Zavarivač“ AD Vranje metodom javnog tendera dana 30.12.2008. godine, na osnovu kog je tužilac kupio paket akcija koji se sastoji od 31.066 akcija i na osnovu istih stekao 40,20552% ukupnog kapitala društva. Tužilac je za navedeni paket akcija isplatio kupoprodajnu cenu u celosti, a ugovorom je bila predviđena i obaveza kupca da otkupi sve akcije pojedinačnih akcionara koje akcionari budu deponovali na namenski račun deponovanja fonda, po identičnoj ceni po kojoj je otkupljen i paket akcija. Tužilac je navedenu obavezu ispunio i otkupio je još 17.710 akcija pojedinačnih akcionara kojima je isplatio kupoprodajnu cenu. Dalje je utvrđeno da je Agencija za privatizaciju dana 30.09.2010. godine uputila dopis tužiocu u kome je konstatovala da nije ispunio obaveze iz socijalnog programa, obaveze održavanja kontinuiteta delatnosti, obavezu opterećenja imovine subjekta privatizacije i obavezu dostavljanja revizorskog izveštaja, pa je predložila produženje ugovora za dodatnih 12 meseci. U novom dopisu upućenom tužiocu dana 15.10.2010. godine Agencija je ponovo konstatovala neispunjenje navedenih ugovornih obaveza, da bi svojim obaveštenjem od 07.02.2011. godine Agencija donela odluku o raskidu ugovora o prodaji akcija iz portfelja akcijskog fonda, iz razloga što kupac ni u naknadno ostavljenom roku nije ispunio svoje ugovorne obaveze (socijalni program, održavanje kontinuiteta proizvodnje i zabrana opterećivanja nepokretnosti preko 5% bez saglasnosti Agencije).

Nakon raskida ugovora o prodaji kapitala, tužiocu je oduzeto svih 48.776 akcija (31.066 + 17.710) i prenete su na Agenciju za privatizaciju, pa je prema podacima Centralnog registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti Agencija za privatizaciju postala vlasnik 63,12574% vrednosti ukupnog kapitala PD „Zavarivač“ AD.

Odlučujući o tužbenom zahtevu za naknadu štete koju je prema činjeničnoj tvrdnji tužioca tuženi pričinio neosnovanim raskidom ugovorom, nižestepeni sudovi su stali na stanovište da nije osnovan. Svoju odluku sudovi zasnivaju na utvrđenoj činjenici da tužilac nije ispunio ugovornu obavezu održavanja obima proizvodnje standarnih metalnih proizvoda, ceneći ukupne prihode koje subjekt privatizacije ostvarivao pre privatizacije i nakon zaključenja ugovora o privatizaciji. Nižestepeni sudovi ne prihvataju razloge tužioca da je održavanje kontinuiteta proizvodnje bilo nemoguće usled negativnih efekata svetske ekonomske krize, ocenjujući da ista nema karakter više sile, već da se radi o događaju koji je sa stanovišta tužioca mogao ili morao biti uračunat prilikom zaključenja ugovora. Takođe, ni okolnost da finansijsko stanje subjekta privatizacije nije bilo realno prikazano u izvršenoj proceni kapitala na dan zaključenja ugovora, ne čini ispunjenje navedene ugovorne obaveze tužioca nemogućom u smislu člana 138. Zakona o obligacionim odnosima. Stanovište je nižestepenih sudova da je tužilac u skladu sa ugovorom imao mogućnost da sprovede sopstveno istraživanje i ispitivanje društva, njegove imovine i finansijskog i poslovnog stanja. Takođe, nižestepeni sudovi nalaze da tužilac nema pravo na naknadu vrednosti 17.710 akcija koje je otkupio od akcionara, a koje su nakon raskida ugovora prenete na Agenciju za privatizaciju. Nižestepeni sudovi zaključuju da je tužilac navedene akcije kupio u skladu sa ugovorom, te da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala zbog neispunjenja ugovorne obaveze ne može tražiti naknadu vrednosti tako otkupljenih akcija. U konkretnom slučaju, ne radi se o akcijama koje kupac stiče iz novih emisija po osnovu povećanja kapitala subjekta privatizacije, u smislu odredbe člana 41. stav 2. Zakona o privatizaciji, te stoga kupac kapitala nakon raskida ugovora nema pravo da potražuje njihovu vrednost.

U pogledu protivtužbenog zahteva koji ima za predmet naplatu novčanog potraživanja na ime ugovorne kazne u slučaju neispunjenja obaveze, nižestepeni sudovi zaključuju da je nastupila zastarelost utuženog potraživanja. Prema nalaženju nižestepenih sudova, tuženi nije zahtevao plaćanje ugovornih kazni od tužioca u učinjenom obaveštenju o raskidu ugovora od 07.02.2011. godine, već naknadno, dopisom upućenim tužiocu dana 28.10.2013. godine. Protivtužbeni zahtev za isplatu ugovorne kazne tuženi je postavio u toku postupka dana 25.12.2015. godine, pa su nižestepeni sudovi na stanovištu da je protekao rok od 3 godine za utuženje predmetnog potraživanja računajući od momenta raskida ugovora, budući da se primenjuje rok iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilac u reviziji osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka, jer prema mišljenju tužioca, odluka o restrukturiranju može biti predmet ispitivanja u sudskom postupku, te da su sudovi pogrešno primenili odredbe Zakona o parničnom postupku na osnovu kojih su odbacili tužbu za utvrđenje ništavosti Odluke o restrukturiranju. Smatra da za razrešenje konkretnog spora nije bilo moguće pozivati se na institut prekomernog oštećenja i ograničene odgovornosti Agencije za privatizaciju po tom osnovu, jer se radi o ništavim ugovornim odredbama. Dalje je naveo da svetska ekonomska kriza jeste opštepoznata okolnost, ali u momentu zaključenja ugovora nije bilo naznaka da će doći do takvih ekonomskih poremećaja koji su uticali i na poslovanje subjekta privatizacije, zbog čega ista ima uticaj više sile. Dalje navodi da postoji odgovornost Agencije za privatizaciju za tačnost finansijskih podataka, jer je tuženi prodao tužiocu kapital čija je vrednost bila 50% manja od one koja je bila naznačena u samom ugovoru i koju je tužilac platio. Radilo se prema oceni tužioca, o skrivenom nedostatku, i navedeno je uticalo na nemogućnost da tužilac iz obrtnih sredstava održava potreban nivo proizvodnje, za šta krivicu direktno snosi pravni prethodnik tuženog. Tužilac na kraju navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili da tužilac nema pravo na naknadu vrednosti akcija koje je otkupio od drugih akcionara, jer ove akcije nisu bile predmet prodaje iz ugovora koji je neosnovano raskinut.

Tuženi u reviziji ne prihvata materijalno pravni zaključak nižestepenih sudova da se na potraživanje iz protivtužbe primenjuje trogodišnji rok zastarelosti, jer ugovorna kazna ima funkciju obezbeđenja izvršenja ugovorne obaveze, te da stoga predstavlja ugovornu obavezu na koju se primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o privrednim društvima.

Revizija tužioca nije osnovana.

Najpre, nisu osnovani revizijski navodi tužioca da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku, na taj način što je odbačena tužba u delu u kom je tužilac tražio da se utvrdi da je ništava Odluka o restrukturiranju SZP „Zavarivač“ AD Vranje koju je doneo pravni prethodnik tuženog od 26.06.2011. godine. Nižestepeni sudovi su obrazlažući odluku, naveli da je pravni prethodnik tuženog (Agencija za privatizaciju), doneo Odluku o restrukturiranju u vršenju svojih zakonom poverenih javnopravnih ovlašćenja u smislu odredbe člana 19. Zakona o privatizaciji, te da je odluka doneta u skladu sa zakonom i da se stoga ne može se tražiti utvrđenje njene ništavosti.

Ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da se kontrola odluka Agencije za privatizaciju vrši u skladu sa pravilima iz Zakona o privrednim društvima, samo iz razloga što restrukturiranje podrazumeva, između ostalog, i statusne i organizacione promene koje uređuje pomenuti zakon. Naime, restrukturiranje privrednog društva je institut Zakona o privatizaciji, koji ima za cilj ekonomsku i organizacionu konsolidaciju subjekta privatizacije u situaciji kada se proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja. U konkretnom slučaju, Odluku o restrukturiranju donela je Agencija za privatizaciju u skladu sa odredbama člana 19. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br. 38/2001 ... 123/2007 – dr. zakon) koji je važio u predmetnom periodu. Nisu sporni revizijski navodi da se prema Zakonu o privatizaciji, kao i Uredbi o postupku i načinu restrukturiranja subjekta privatizacije iz 2005. godine, restrukturiranje sprovodi, između ostalog, statusnim promenama, promenama pravne forme, promenama unutrašnje organizacije i drugim organizacionim promenama, a u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava. Navedeno znači da se organizacione promene statusnopravnog karaktera preduzete u okviru postupka restrukturiranja sprovode u skladu sa matičnom zakonom kojim su iste i uređene (Zakon o privrednim društvima), ali to ne znači da se Odluka o restrukturiranju može pobijati u skladu sa ovim zakonom, jer nju nije donela skupština društva, već Agencija za privatizaciju u vršenju javnopravnih ovlašćenja. Prema odredbi člana 2. stav 1. Zakona o Agenciji za privatizaciju („Sl. glasnik RS“ br. 38/2001...89/2015) kojim je ova agencija i osnovana, propisano je da Agencija posluje u skladu sa propisima o javnim službama, što znači da i odluke koje donose imaju javnopravni karakter, pa se stoga ne mogu pobijati u redovnom sudskom postupku prema opštim pravilima građanskog prava na koje se tužilac poziva (utvrđenje ništavosti). Sledi da Odluka o restrukturiranju koja je doneta na osnovu ovlašćenja iz člana 19. Zakona o privatizaciji, ne može biti predmet preispitivanja u sudskom postupku sa stanovišta njene materijalnopravne ispravnosti, zbog čega je pravilna odluka nižestepenih sudova kojom je odbačena tužba u navedenom delu.

Nisu osnovani ni revizijski navodi tužioca kojima ukazuje da svetska ekonomska kriza koja je uslovila pad produktivnosti subjekta privatizacije, a što je potom dovelo do nemogućnosti ispunjenja ugovornih obaveza, predstavlja višu silu. Viša sila se po pravilu definiše kao spoljni događaj koji se nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti, a usled čijeg delovanja dužnik nije mogao da ispuni svoju obavezu. Međutim, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da su ekonomske krize sastavni deo poslovanja, da predstavljaju uobičajene pojave i da se njeni pojavni oblici i težina posledice koje proizvode, ne mogu smatrati višom silom, bez obzira da li su u konkretnom slučaju doprinele nemogućnosti ispunjenja obaveze. Ne radi se dakle, o atipičnim i iznenadnim događajima usled čijeg delovanja je tužilac bio onemogućen da ispuni svoje obaveze, pa stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac ne može biti oslobođen odgovornosti za neispunjenje ugovora sa pozivom na svetsku ekonomsku krizu.

Takođe, ni pozivanje tužioca na netačnost finansijskih izveštaja na čijim osnovama je formirana cena koju je tužilac platio za paket akcija iz portfelja Akcijskog fonda, nije od uticaja na valjanost raskida ugovora od strane Agencije za privatizaciju. Odgovornost Agencije za privatizaciju ograničena je u članu 6. Ugovora kojim je predviđeno da Agencija ne odgovara kupcu za štetu proisteklu iz povrede izjava i garancija u slučaju da je relevantna informacija bila ili mogla biti poznata kupcu na dan obaveštenja ili pre toga, iz, između ostalog, kupčeve sveobuhvatne i detaljne analize društva (due diligence). Finansijski izveštaji predstavljaju proverljivu kategoriju čiji se tačnost i validnost može ispitati primenom odgovarajućih računovodstvenih standarda, što tužilac nije učinio pre zaključenja ugovora o prodaji akcija, pa se stoga ne može pozivati na odgovornost Agencije za privatizaciju za eventualnu netačnost finansijskih izveštaja, jer je upravo tužilac imao mogućnost da iste računovodstveno proveri i blagovremeno utvrdi nepravilnosti. Stoga, pravni prethodnik tuženog ne snosi odgovornost za nemogućnost da subjekt privatizacije ostvari potreban obim proizvodnje koji je prema rečima tužioca, posledica netačno prikazanih finansijskih izveštaja.

Nadalje, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nema pravo ni na naknadu vrednosti 17.710 akcija koje je otkupio od pojedinačnih akcionara, a koje su nakon raskida ugovora prenete na Agenciju za privatizaciju, pravnog prethodnika tuženog. Nije sporna tužiočeva tvrdnja da navedeni paket akcija nije bio predmet kupovine iz Ugovora o prodaji akcija iz portfelja Akcijskog fonda (jer ove akcije nisu ni bile u portfelju Akcijskog fonda), ali kupovina tih akcija od pojedinačnih akcionara jeste bila njegova ugovorna obaveza definisana u članu 2.4. ugovora. Kako se radi, dakle, o ispunjenju ugovorne obaveze tužioca za vreme važenja ugovora, to onda u slučaju raskida ugovora tužilac kao nesavesna strana nema pravo da traži ono što je dao na ime ispunjenje ugovorne obaveze, koje shvatanje je u duhu odredbe člana 41a stav 3. Zakona o privatizaciji, pa Vrhovni kasacioni sud u navedenom delu prihvata date razloge drugostepenog suda kao pravilne.

Bez uticaja na pravilnost pobijane odluke je ukazivanje tužioca da se u konkretnom slučaju ne može primeniti institut prekomernog oštećenja na koji se drugostepeni sud poziva. Ovo iz razloga što je obrazloženje drugostepenog suda u tom pravcu izneto kao eventualni razlog za pobijanje ugovora o privatizaciji u kontekstu tužiočevih tvrdnji da je cena koju je platio za paket akcija Akcijskog fonda znatno veća od realne, pa imajući u vidu da drugostepena odluka nije zasnovana na ovim razlozima, to nije od značaja ukazivanje tužioca na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Neosnovano se tužilac u reviziji poziva na odredbu člana 265. Zakona o obligacionim odnosima i ništavost ugovorne odredbe kojom je odgovornost Agencije za privatizaciju za povredu neke od izjava i garancija ograničena na 10% od iznosa prodajne cene, i na rok od 45 dana od učinjenog obaveštenja kupcu. Naime, tokom postupka utvrđeno je da je Agencija za privatizaciju osnovano raskinula ugovor o prodaji akcija iz portfelja Akcijskog fonda u skladu sa odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji, pa kod takvog stanja stvari, irelevantan je ugovoreni obim njene odgovornosti za eventualnu štetu koju tužilac trpi kao posledicu raskida.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo na osnovu kog su odbili tužbeni zahtev, pa je primenom odredbe člana 414. ZPP-a, doneta odluka kao u stavu prvom izreke.

Nije osnovana ni revizija tuženog, jer se ne može prihvatiti stanovište da potraživanje na ime ugovorne kazne zastareva u roku od 10 godina od dana raskida ugovora. Nisu sporni revizijski navodi da ugovorna kazna ima dvojaku funkciju – kao sredstvo obezbeđenja urednog izvršenja obaveze i kao pretpostavljena šteta. Međutim, ne može se prihvatiti stav revidenta da su ove dve funkcije neodvojive, te da izražavaju jedinstvo u definisanju pravne prirode ugovorne kazne. Prema stanovištu revizijskog suda, ugovorna kazna predstavlja zakonom propisano sredstvo pojačanja i obezbeđenja ugovorne discipline na planu izvršenja ugovorom konstituisanih obaveza dužnika. Međutim, kada se raskine ugovor povodom kog je ugovorna kazna i ustanovljena, ona ima isključivo odštetnu funkciju što proizlazi iz člana 275. Zakona o obligacionim odnosima. Ona se iskazuje kao pretpostavljena šteta čije se postojanje ne mora posebno dokazivati, što olakšava položaj poverioca u čijem interesu je i ugovorena. Praktično, poverilac će ostvariti pravo na isplatu ugovorne kazne samo na osnovu činjenice da su nastupili zakonom propisani uslovi za njenu realizaciju (skrivljeno zadocnjenje ili neispunjenje ugovorne obaveze), a samo u slučaju kada je šteta veća od iznosa ugovorne kazne, poverilac mora dokazivati da trpi štetu u većem iznosu od iznosa određenog ugovornom kaznom. Imajući u vidu da je odštetna funkcija ugovorne kazne u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja suštinska karakteristika ugovorne kazne, to se onda imaju primeniti pravila o zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pravo da naplati potraživanje po osnovu ugovorne kazne tuženi je stekao momentom raskida ugovora, jer je tuženi raskinuo ugovor upravo zbog neispunjenja ugovorne obaveze, pa je na taj način aktivirano njegovo pravo na naplatu ugovorne kazne. Kako je tuženi zahtev za isplatu ugovorne kazne postavio nakon tri godine od dana raskida ugovora, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je potraživanje iz protivtužbe zastarelo.

U skladu sa navedenim, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. ZPP-a, odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Primenom odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je u stavu drugom izreke odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u nužne i potrebne troškove radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić