Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju prvotuženi i trećetuženi su osporili revizijske navode i predložio da se revizija tužioca odbije kao neosnovana, a troškove revizijskog postupka je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..18/20) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi o tome da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 396. Zakona o parničnom postupku, jer u drugostepenoj odluci nisu ocenjeni, odnosno nisu dati jasni i razumljivi razlozi i žalbenim navodima. Drugostepeni sud je u postupku po žalbi cenio navode koji su u njoj sadržini i koje je smatrao relevantim, pri čemu u slučaju da prihvata utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalog prava iz prvostepene presude nije bio u obavezi da detaljno obrazlaže svoju odluku, prema članu 396. st. 2. Zakona o parničnom postupku. Takođe, ovakvim revizijskim navodima se po sadržini suštinski ukazuje da su nižestepene odluke zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku. Nisu osnovani ni revizijski navodi u delu kojim se ukazuje na pogrešnu ocenu Izveštaja Komisije za hartije od vrednosti od 20.02.2018. godine i Izveštaja Komisije za Hartije od vrednosti Britanskih devičanskih ostrva od 10.07.2017. godine. Takvi revizijski navodi po sadržini predstavljaju ukazivanje da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Međutim, drugostepeni sud je odluku zasnovao na činjeničnom stanju koje je prvostepeni sud utvrdio ocenom dokaza, pa nema takve bitne povrede postupka pred drugostepenim sudom, jer dokazi nisu bili iznova cenjeni u postupku donošenja odluke koja se pobija revizijom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je akcionar privrednog društva „PLANUM“ a.d. Beograd i to tako što je vlasnik 2.093 običnih akcija CFI kod ESVUFR ISIN broj ... . Tužilac u svojstvu akcionara tužbu zasniva na tvrdnji da tuženi svojim zajedničkim delovanjem koje se ostvaruje kroz skupštinu društva prilikom donošenja odluka, kao i međusobnom povezanošću kapital učešćem, upravljaju privrednim društvom „PLANUM“ a.d. Beograd, te da se stoga sve akcije tuženih moraju posmatrati u njihovoj ukupnosti, zbog čega bi bili ispunjeni uslovi za objavljivanje ponude za preuzimanje akcija, a što tuženi nisu učinili. Prema zapisnicima skupštine akcionara GP „PLANUM“ a.d. Beograd od 27.06.2013. godine, kao i od 30.06.2014. godine i od 30.06.2015. godine proizlazi da je predlog Odluke za izbora člana odbora GP „PLANUM“ a.d. Beograd izneo VV, suosnivač tuženog drugog reda, dok je za ovaj predlog glasao prvotuženi kao najveći akcionar, dok je potom usledio predlog za člana nadzornog odbora GP „PLANUM“ a.d. Beograd koji je dat od strane suosnivača tuženog drugog reda GG, a za koji predlog su glasili svi tuženi, kao i da je postojao predlog odluke za izbor članova nadzornog odbora koji je dat od strane punomoćnika prvotuženog, a za koji su opet glasali svi tuženi. Prema jedinstvenom registru akcionara GP „PLANUM“ a.d. Beograd na dan 07.07.2016. godine akcijski kapital ovog privrednog društva činile su 414.110 akcija podeljenih na 591 akcionara. Od toga prvotuženi poseduje 103.274 akcije, odnosno 24.93878% ukupne emisije, drugotuženi poseduje 45.553 akcija, odnosno 9.79281% ukupne emisije, dok trećetuženi poseduje 1.047 akcija, odnosno 0,25283% ukupne emisije. Trećetuženi je u APR upisan i kao jedan od 9 osnivača drugotuženog i po tom osnovu poseduje 11,11% udela u kapitalu društva. U vezi sa predstavkom tužioca kod Komisije za hartije od vrednosti na sedinici održanoj 23.02.2018. godine usvojen je izveštaj kojim se konstatuje da ne postoje okolnosti koje ukazuju na zajedničko delovanje tuženih.

Na temelju tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi nalaze da to što su tuženi svojim glasovima izglasali odluke na sednicama skupštine GP „PLANUM“ a.d. Beograd održanim dana 27.06.2013. godine, 30.06.2014. godine i 30.06.2015. godine sama za sebe ne stvara pretpostavku njihovog zajedničkog delovanja, budući da takve odluke nisu donete samo njihovim glasovima. Ukazuju i da je na ovim sednicmama postojao samo jedan predlog odluke povodom kojih nije bilo diskusije i na kojima je prisustvovao i sam tužilac, zbog čega glasanje tuženih ne može biti kvalifikovano kao rezultat međusobnog dogovora koji bi dovelo do uspostavljanja obaveze tuženog na objavljivanje ponude za preuzimanje. Smatraju i da je bez uticaja postojanje sopstvenih akcija GP „PLANUM“ a.d. Beograd, s obzirom na to da se procenat učešća u akcionarskom kapitalu emitenta isključivo ceni prema broju akcija iste klase u ukupnom broju emitovanih akcija iste klase. U odnosu na povezanost tuženih putem kapitala, nižestepeni sudovi smatraju da se o tome ne može izvesti nesumnjiv zaključak, budući da u odnosu na vlasničku strukturu ciljnog društva izbor trećetuženog za člana njegovog nadzornog odbora ne predstavlja rezultat zajedničkog delovanja. Ovakvo stanovište nižestepeni sudovi zasnivaju na tome što prvotuženi i trećetuženi nisu povezani radnopravnim, statusnopravnim ili imovinskim vezama, dok visina udela trećetuženog u kapitalu drugotuženog ne omogućava nikakva upravljačka, niti kontrolna ovlašćenja.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da nisu ispunjeni uslovi za objavljivanje ponude za preuzimanje akcija od strane tuženih usled njihovog zajedničkog delovanja, odnosno za prinudni otkupa akcija tužioca, zbog čega je valjalo odbiti tužbeni zahtev.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po navodima revidenta nižestepeni sudovi ne prave razliku između stvarnih i registrovanih vlasnika, te su u tom pogledu stvarni vlasnici VV i DD koji su stvarni vlasnici i preduzeća ĐĐ sa ... koji ima udeo od 23% akcija GP „PLANUM“ a.d. Beograd, pa su time povezani sa prvotuženim, iako ova lica nisu obuhvaćena tužbom. Smatra da je jedini cilj osnivanja drugotuženog bio zajedničko delovanje rukovodilaca GP „PLANUM“ a.d. Beograd, kao i da nižestepeni sudovi pogrešno primenjuju čl. 4. st. 4. i čl. 5. tač. 2. ZOPAD iz razloga što izjednačavaju procenat akcija i glasačka prava. Ukazuje i da je pogrešno primenjen čl. 4. ZOPAD u postupku donošenja nižestepenih odluka u odnosu na to što je trećetuženi ujedno i član nadzornog odbora GP „PLANUM“ a.d. Beograd, kao i na to što je pogrešno primenjeno pravilo o vremenskom važenju označenog propisa u odnosu na definicuju zajedničkog delovanja.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca.

Prema članu 6. st. 1. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava („Sl. Glasnik RS“, br. 107/2009 i 99/2011) u trenutku kada akcionar neposredno ili posredno, samostalno ili zajednički delujući, stekne akcija sa pravom glasa ciljnog društva tako da zajedno sa akcijama koje je već steklo pređe prag od 25% akcija sa pravom glasa ciljnog društva on ima obavezu i da objavi obavezujuću ponudu za preuzimanje akcija. Ukoliko to, ipak, ne učini, svaki akcionar takvog ciljnog društva može sudskim putem zahtevati da se provede otkupa akcija s pravom glasa, a pod uslovima prema kojima je morala biti objavljena ponuda za preuzimanje, shodno članu 41b. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava („Sl. Glasnik RS“, br. 107/2009 i 99/2011).

U konkrentom slučaju, zahtev tužioca za otkup akcija opredeljen je upravo u vezi sa zajednički delovanjem tuženih kojim je ostvaren kontrolni prag koji opravdava objavljivanje obavezujuće ponude za takav otkup. Pravni standard zajedničkog delovanja ispunjava se sadržinom člana 4. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava („Sl. Glasnik RS“, br. 107/2009 i 99/2011) i to tako što ono može biti pretpostavljeno ili dokazano. Postojanje zajedničkog delovanja može biti dokazano i u toj situaciji moraju se utvrditi postojanje dva ili više lica koja sarađuju međusobno ili sa ciljnim društvom na osnovu sporazuma, izričitog ili prećutnog, usmenog ili pismenog, čiji cilj može biti sticanje akcija sa pravom glasa, usklađeno ostvarivanje prava glasa ili sprečavanje drugog lica u sprovođenju postupka preuzimanja. U opštem smislu postojanje pretpostavljenog zajedničkog delovanja svodi se na ispunjenost određenih okolnosti koji ovome vode i to u vidu lica koja povezuju okolnosti u vezi sa sticanjem akcija, članovi upravnog i nadzornog odbora društva koja deluju zajednički, članovi upravnog nadzornog odbora sa društvima u kojima vrše navedene funkcije ili lica koja su na skupštini ciljnog društva predlagala imenovanje ili razrešenje članova upravnog ili nadzornog odbora ili druge odluke za čije je donošenje potrebna kvalifikovana većina prisutnih glasova. Takođe, smatraće se da fizička i pravna lica deluju zajednički i kad jedno od njih, posredno ili neposredno, kontrolište drugo ili druga pravna lica, odnosno ukoliko ima 25% ili veće učešće u osnovnom kapitalu pravnog lica, posredno ili neposredno ima 25% i više glasačkih prava na skupštini akcionara pravnog lica, pravo upravljanja ili posredno ili neposredno preovlađujući uticaj na vođenje poslova i donošenje odluka.

Imajući to u vidu, činjenično stanje zasnovano na dokazima u spisima ne ukazuje na postojanje zajedničkog delovanja tuženih, a u granicama razloga opredljenih tužbom, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. Jednako glasanje za odluke o izboru članova nadzornog odbora od strane tuženih koje nisu ni bili njihov zajednički predlog ne ukazuje po automatizmu na sporazum o zajedničkom delovanju. Takođe, okolnost što je trece tuženi vlasnik 11,11% udela u drugotuženom ne ukazuje na pretpostavljeno zajedničko delovanje iz razloga što ne učestvuje u upravljanju ovim privrednom društvom, niti prevazilazi kontrolni prag učešća u kapitalu.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je odluka doneta uz pogrešnu primenu članova 4, 5. i 6. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava („Sl. Glasnik RS“, br. 107/2009 i 99/2011). Ukazivanje da određena fizička lica predstavljaju stvarne vlasnike prvotuženog, pored toga što nemaju osnova u raspoloživom činjeničnom stanju u spisima, nije od uticaja budući da u odnosu na ova lica postojanje zajedničkog delovanja revident izvodi u odnosu na njihovo upravljanje sa preduzećem „ĐĐ“ ..., kao akcinarom GP „PLANUM“ a.d. Beograd, iako ovaj akcionar nije obuhvaćen tužbom. Ispitivanja zajedničkog delovanja prvotuženog i preduzeća „ĐĐ“ ...ne može biti predmet u sudskom postupku u kojem označi subjekti nisu zajedno učesnici.

Pogrešne primene navedenih odredbi ne može biti ni u odnosu na navode revidenta o razlozima zbog kojih je drugotuženi osnovan kao privredno društvo. Razlozi osnivanja određenog privrednog društva mogu biti mnogi, ali se uslovi postojanja zajedničkog delovanja akcinara u smislu ostivarivanja kontrolnog prava i obaveze objavljivanja obavezujuće ponude radi otkupa akcija moraju se dokazati. Povezanost kroz kapital ili organe upravljanja između tuženih u granicama raspoloživog činjeničnog stanja u spisima izostaje, sve kako bi se ostvarila pretpostavka o postojanju njihovog zajedničkog delovanja. Pri tome, na ostvarivanje ove pretpostavke nije od uticaja eventualno zajedničko delovanje ciljnog privrednog društva - GP „PLANUM“ a.d. Beograd i svakog od tuženih pojedinačno, već samo povezanost između tuženih u svojstvu akcionara ciljnog privrednog društva.

Revizijski navodi nisu relevantni ni u delu kojima se pogrešna primena materijalnog prava opredeljuje tako što se ukazuje na potrebu razlikovanja procenta akcija i glasačkih prava u smislu ocene zajedničkog delovanja. Ovakvi navodi revidenta suštinski se svode na to što se postojanje zajedničkog delovanja tuženih moralo ceniti u odnosu na njihova glasačka prava u ciljanom društvu - GP „PLANUM“ a.d. Beograd. Međutim, prema članu 4. st. 4. i 5. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava („Sl. Glasnik RS“, br. 107/2009 i 99/2011) postojanje zajedničkog delovanja akcionara vezuje se to što jedan od njih raspolaže 25% glasačkih prava na skupštini u drugom akcionaru ciljanog privrednog društva. Time je potrebno da jedan od tuženih raspolaže sa 25% i više glasačkih prava na skupštini drugog akcionara kako bi se ostvarila međusobna kontrola. Ovaj uslov prema utvrđenom činjeničnom stanje nije ostvaren, a revident pogrešno vezuje primenu navedenih odredbi u odnosu između svakog od tuženih pojedinačno i ciljnog privrednog društva.

Isto tako, funkcija koju trećetužni ima u ciljnom društvu ne opravdava primenu člana 4. st. 2. tač. 3. Zakona o preuzimanju akcionarskih društava („Sl. Glasnik RS“, br. 107/2009 i 99/2011). Uslov primene označenog pravila o pretpostavci zajedničkog delovanja akcionara pretpostavlja da jedan od njih u drugom ima svojstvo člana upravnog ili nadzornog odbora, a ne u ciljnom društvu. Sledi da to što trećetuženi ima položaj u nadzornom odboru u GP „PLANUM“ a.d. Beograd nije od uticaja, budući da takvo svojstvo nema u odnosu na prvotuženog i drugotuženog u odnosu na koje se tužbom izvodi teza o postojanju zajedničkog delovanja.

Bez uticaja su revizijski navod o pogrešno primenjenom pravilu vremenskog važenja propisa o preuzimanju akcionarskih društava, s obzirom na to da su nižestepeni sudovi u postupku donošenja svojih odluka primenili relevatni Zakon o preuzimanju akcionarskih društava.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku u stavu drugom izreke odbijen je zahtev prvotuženog i trećetuženog za naknadu troškova povodom odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća,

sudija Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić