Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju pozivajući se na član 404. Zakona o parničnom postupku. Reviziju izjavljuje zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud nalazi da je u konkretnom slučaju revizija dozvoljena prema vrednosti spora, te stoga nema potrebe da se ispituju uslovi za dozvoljenost revizije po članu 404 Zakona o parničnom postupku ( „Sl. glasnik RS br. 72/11......10/23). Zatim je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je novčano potraživanje tužioca na ime naknade štete u iznosu od 438.695,10 evra po osnovu Ugovora o kupoprodaji poljoprivrednog zemljišta OPU: 2838-2017 od 27.11.2017. godine, kao i isplata iznosa od 360.690,14 evra na ime naknade štete po osnovu Ugovora o kupoprodaji poljoprivrednog zemljišta br. OPU: 2521-2017 OD 24.10.2017. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, tužilac je u nameri kupovine većih površina poljoprivrednog zemljišta u Republici Srbiji angažovao posrednike AA i BB, koji su kao jednog od prodavca pronašli tuženog. Zastupnici tužioca su pre zaključenja ugovora, obavili pregled poljoprivrednog zemljišta, katastarskih podataka, a zemljište su i lično i neposredno obilazili. Tužilac je sa tuženim zaključio dva Ugovora o kupoprodaji poljoprivrednog zemljišta OPU 2838-2017 od 27.11.2017. godine i OPU 2521-2017 od 24.10.2017. godine. Predmet ugovora bile su nepokretnosti upisane u list nepokretnosti br. ..., a sada br. ... KO ... po kupoprodajnoj ceni od 1.665.880,80 evra, kao i nepokretnosti upisane u listu nepokretnosti br. ... KO ..., a sada br. ... KO ..., po ceni od 1.474.781,04 evra. Tužilac je tuženom isplatio ugovorenu kupoprodajnu cenu i stupio u posed zemljišta, ali je istovremeno celokupno poljoprivredno zemljište izdao u zakup trećim licima. Prvostepeni sud utvrđuje da je tužilac privredno društvo čija je delatnost gajenje žita, leguninoza i uljarica, odnosno poljoprivredna delatnost, da tuženi nije uticao na poslovnu odluku tužioca da kupi navedeno poljoprivredno zemljište, niti na odluku da nakon toga zaključi ugovore o zakup. Tužilac i tuženi su u skladu sa zakonom navedene ugovore overili pred javnim beležnikom, što potvrđuje i solemnizaciona klauzula, iz koje proizilazi da je tužilac upozoren na značaj uvida u katastarski plan za predmetne nepokretnosti, te da izričito potvrđuje da je predmetno zemljište video i obišao na terenu, te da su mu poznati oblik i stanje nepokretnosti koje kupuje, te da u tom smislu nema nikakvih prigovora. Iz iskaza saslušanih svedoka, prvostepeni sud utvrđuje da su zakonski zastupnici tužioca i prilikom pregovora, neposredno obilazili sve parcele, te da je tužilac pre zaključenja Ugovora angažovao Geodetski biro VV iz ... radi obnove granica i indetifikacije parcela koje je nameravao da kupi.

Kod ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud zaključuje da tužbeni zahtev nije osnovan. Obrazlaže da je tužilac pravno lice koje obavlja delatnost poljoprivredne proizvodnje, te da je bio dužan postupati sa povećanom pažnjom prema pravilima struke i običajima ( pažnja dobrog stručnjaka), a da tuženi ničim nije uticao na poslovne odluke tužioca, te da nema bilo kakve prevare ili dovođenja u zabludu tužioca od strane tuženog. Imajući u vidu da je tužilac bio upoznat sa celokupnim stanjem u katastarskim i geodetskim evidencijama, te da je upravo preko svojih angažovanih lica, stavio prvi ponudu tuženom za zaključenje ugovora, a zatim je pristao na ponudu tuženog, zaključuje da nema posledice propisanih članom 65. stav 1 i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud je odbio predlog za prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do okončanja krivičnog postupka, koji se vodi pred Višim javnim tužilaštvom u Novom Sadu, imajući u vidu da se navedeni postupak vodi protiv posrednika i drugih lica, usled čega nema zakonskih uslova za prekid ovog postupka. Predlog za obezbeđenje prvostepeni sud je odbio, imajući u vidu da je odbio tužbeni zahtev nalazeći da tužiočevo potraživanje nije osnovano.

Drugostepeni sud je rešavajući po žalbi zaključio da je prvostepena presuda pravilna i na zakonu zasnovana, sa jasnim i potpunim razlozima koje u svemu prihvata te je potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud nalazi da je pobijana drugostepena presuda doneta, pravilnom primenom materijalnog prava.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi, da su pre zaključenja spornih Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, vođeni pregovori između posrednika i tužioca kao i pregovori između tužioca i tuženog u dužem vremenskom periodu, nakon čega je tužilac predmetne Ugovore o kupoprodaji zaključio slobodnom voljom i prethodno je bio upoznat sa celokupnim stanjem katastarskim i geodetskim, ali i faktičkim. Tužilac je privredno društvo čija je osnovna delatnost gajenje žitarica pa je morao imati stručna znanja o vrsti i kvalitetu zemljišta, odnosno da li su karakteristike zemljišta koje su navedene u predmetnom ugovoru odgovarajuće u odnosu na ono što je upisano u javnim knjigama, te da li se radi o zemljištu koje odgovara nameni zbog koje tužilac isto kupuje.

Iz solemnizacione klazule proizilazi da je zakonski zastupnik tužioca kao kupac i potpisnik ugovora, nakon upozorenja od strane javnog beležnika na značaj uvida u katastarski plan za nepokretnosti koje su bile predmet ugovora, izjavio da ne traži kopiju plana i da u tom smislu prihvata sav rizik i potvrđuje da je poljoprivredno zamljište video i obišao na terenu, da su mu poznati oblik i stanje nepokretnosti koje kupuje te da se odriče bilo kakvog prigovora.

Činjenično stanje koje je utvrđeno, ne može biti predmet preispitivanja u postupku po reviziji ( član 407 ZPP-a).

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nema odgovornosti tuženog za štetu koju tužilac tvrdi da je pretrpeo, a ako je tužilac i pretrpeo štetu koja je opisana u zahtevu, za to mogli biti odgovorni jedino posrednici koje je upravo tužilac angažovao radi pronalaženja zemljišta u cilju kupovine.

Tuženi je prodao zemljište tužiocu sa karakteristikama koje su upisane u listu nepokretnosti i onome što je zastupnik tužioca utvrdio na licu mesta pregledom predmetnih parcela uz napomenu da je tužilac mogao u svakom momentu angažovati stručna lica za svaku vrstu provere podataka o zemljištu i samog zemljišta, pogotovu kada je predmet kupovine bio ovako veliki kompleks poljoprivrednog zemljišta. Dakle, na osnovu izvedenih dokaza ne može se izvesti zaključak i prihvatiti kao tačni navodi revidenta da je tuženi zajedno sa posrednicima koje je angažovao tužilac, prevarnim radnjama doveo tužioca kao kupca u zabludu o kvalitetu zemljišta koje je bilo predmet prodaje i na taj način naneo štetu tužiocu kao kupcu, a sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist i da je stoga predmetni ugovor ništav.

Sledom izloženog, pobijana odluka je doneta pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbi člana 10, 15, 61, 65, 103, 139, 478, 481 i 482 Zakona o obligacionim odnosima.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković