U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 374. stav 2. tač. 1, 2, 3, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz spisa Upravnog suda R4 u 278//23 i U 17960/22 proizlazi da je predlagač podneo Upravnom sudu tužbu dana 22.04.2022. godine protiv Kancelarije za Kosovo i Metohiju zbog neodlučivanja po njegovom zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja poslatom 09.02.2022. godine. Po nalogu suda od 28.07.2022. godine tuženi nije dostavio odgovor na tužbu sa spisima predmeta, a dana 12.07.2023. godine sud je ponovio nalog tuženom. Sudija izvestilac se povodom prigovora izjasnila da će predmet biti rešen čim budu ispunjeni uslovi za rešavanje, a najkasnije do 30.09.2023. godine.

Ožalbenim rešenjem odbijen je prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda U 17960/22 kao neosnovan, sa obrazloženjem da period od podnošenja tužbe 22.04.2022. godine do podnošenja prigovora 30.06.2023. godine nije pratila neaktivnost suda, da se on ne može smatrati neopravdano dugim, a prema stavu Evropskog suda za ljudska prava kašnjenje u toku određene faze postupka može biti dopustivo pod uslovom da ukupno trajanje postupka nije prekoračeno (predmet PRETO protiv Italije, broj predstavke 7984/77, stav 36 presude Evropskog suda za ljudska prava od 08.12.1983.godine), te da je to slučaj i u ovoj pravnoj stvari.

Odredbom člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmetnog suđenja, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaja predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke.

Polazeći od činjenica i okolnosti od značaja za donošenje odluke i specifičnosti činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari, Vrhovni sud nalazi da je pravilno postupio Upravni sud kada je odbio prigovor predlagača radi ubrzanja postupka u predmetu U 17960/22 kao i to da su navodi žalbe predlagača neosnovani.

Vrhovni sud nalazi da pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku moraju biti uvažene sve okolnosti predmetnog slučaja. Predlagač svoje stanovište o povredi prava na suđenje u razumnom roku zasniva na dugom trajanju upravnog spora koji u trenutku podnošenja žalbe traje godinu i tri meseca i na činjenici da Upravni sud nije bio dovoljno aktivan u postupanju. Međutim, Vrhovni sud nalazi da od podnošenja tužbe 22.04.2022. godine do podnošenja žalbe 25.07.2023. godine nije bilo neaktivnosti suda imajući u vidu da je sud odmah po prijemu tužbe bez odlaganja dostavio tužbu tuženom na odgovor i tražio dostavljanje spisa organa i da je ponovio urgenciju organu po kojoj je tuženi odgovorio podneskom primljenom u Upravnom sudu 24.07.2023. godine. Pravilno je zaključio Upravni sud da se period od 1 godine i nepuna tri meseca, od podnošenja tužbe do podnošenja prigovora (sve u fazi pripremnog postupka), ne može smatrati neopravdano dugim pri čemu prema stavu Evropskog suda za ljudska prava kašnjenje u toku određene faze postupka može biti dopustivo pod uslovom da ukupno trajanje postupka nije prekoračeno (predmet PRETO protiv Italije, broj predstavke 7984/77, stav 36 presude Evropskog suda za ljudska prava od 08.12.1983.godine), što je slučaj i u ovoj pravnoj stvari. Ceneći da li konkretni upravni spor ispunjava uslov razumnog trajanja, pravilno je Upravni sud uzeo u obzir opšta zapažanja Evropskog suda za ljudska prava koja ukazuju da se u jednostavnim i prioritetnim predmetima u koji spada i predmet podnosioca žalbe (formiran po tužbi zbog ćutanje uprave), razumnim rokom smatra trajanje postupka do dve godine.

Imajući sve napred navedeno u vidu, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 18. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, u stavu prvom dispozitiva odbio žalbu predlagača.

Vrhovni sud je u stavu drugom izreke odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku shodnom primenom člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer predlagač nije uspeo u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

Sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Pouka o pravnom leku.

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba

u smislu člana 21. Zakona o zaštiti prava

na suđenje u razumnom roku.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić