У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из одредбе члана 374. став 2. тач. 1, 2, 3, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Из списа Управног суда Р4 у 278//23 и У 17960/22 произлази да је предлагач поднео Управном суду тужбу дана 22.04.2022. године против Канцеларије за Косово и Метохију због неодлучивања по његовом захтеву за слободан приступ информацијама од јавног значаја послатом 09.02.2022. године. По налогу суда од 28.07.2022. године тужени није доставио одговор на тужбу са списима предмета, а дана 12.07.2023. године суд је поновио налог туженом. Судија известилац се поводом приговора изјаснила да ће предмет бити решен чим буду испуњени услови за решавање, а најкасније до 30.09.2023. године.

Ожалбеним решењем одбијен је приговор предлагача ради убрзавања поступка у предмету Управног суда У 17960/22 као неоснован, са образложењем да период од подношења тужбе 22.04.2022. године до подношења приговора 30.06.2023. године није пратила неактивност суда, да се он не може сматрати неоправдано дугим, а према ставу Европског суда за људска права кашњење у току одређене фазе поступка може бити допустиво под условом да укупно трајање поступка није прекорачено (предмет PRETO против Италије, број представке 7984/77, став 36 пресуде Европског суда за људска права од 08.12.1983.године), те да је то случај и у овој правној ствари.

Одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предметног суђења, пре свега, сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа или врста предмета суђења или истраге, значаја предмета суђења или истраге по странку, понашање странке током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Полазећи од чињеница и околности од значаја за доношење одлуке и специфичности чињеничних и правних питања у овој правној ствари, Врховни суд налази да је правилно поступио Управни суд када је одбио приговор предлагача ради убрзања поступка у предмету У 17960/22 као и то да су наводи жалбе предлагача неосновани.

Врховни суд налази да при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року морају бити уважене све околности предметног случаја. Предлагач своје становиште о повреди права на суђење у разумном року заснива на дугом трајању управног спора који у тренутку подношења жалбе траје годину и три месеца и на чињеници да Управни суд није био довољно активан у поступању. Међутим, Врховни суд налази да од подношења тужбе 22.04.2022. године до подношења жалбе 25.07.2023. године није било неактивности суда имајући у виду да је суд одмах по пријему тужбе без одлагања доставио тужбу туженом на одговор и тражио достављање списа органа и да је поновио ургенцију органу по којој је тужени одговорио поднеском примљеном у Управном суду 24.07.2023. године. Правилно је закључио Управни суд да се период од 1 године и непуна три месеца, од подношења тужбе до подношења приговора (све у фази припремног поступка), не може сматрати неоправдано дугим при чему према ставу Европског суда за људска права кашњење у току одређене фазе поступка може бити допустиво под условом да укупно трајање поступка није прекорачено (предмет PRETO против Италије, број представке 7984/77, став 36 пресуде Европског суда за људска права од 08.12.1983.године), што је случај и у овој правној ствари. Ценећи да ли конкретни управни спор испуњава услов разумног трајања, правилно је Управни суд узео у обзир општа запажања Европског суда за људска права која указују да се у једноставним и приоритетним предметима у који спада и предмет подносиоца жалбе (формиран по тужби због ћутање управе), разумним роком сматра трајање поступка до две године.

Имајући све напред наведено у виду, Врховни суд је на основу одредбе члана 18. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, у ставу првом диспозитива одбио жалбу предлагача.

Врховни суд је у ставу другом изреке одбио захтев предлагача за накнаду трошкова поступка на основу члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку сходном применом члана 153. став 1. Закона о парничном поступку, јер предлагач није успео у поступку заштите права на суђење у разумном року.

Судија

Јелена Ивановић, с.р.

Поука о правном леку.

Против овог решења није дозвољена жалба

у смислу члана 21. Закона о заштити права

на суђење у разумном року.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић