U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti a ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. ovog zakona, učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, koja je bila ili mogla biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je kao advokat zastupala tužilju u parnici Osnovnog suda u Subotici P 1399/10, po urednom punomoćju za zastupanje, koje je predala na ročištu održanom 26.04.2010. godine. U svojstvu punomoćnika tužilje tužena je primila poziv za ročište zakazano za 01.09.2010. godine. Podneskom od 25.08.2010. godine tužena je tražila odlaganje tog ročišta. Međutim, ročište je održano u odsutnosti punomoćnika tužilje – tužene P.S., koja je poziv uredno primila 31.05.2010. godine. Na to ročište nije pristupio ni punomoćnik tužene u tom sporu U.O.. Iz ovih razloga Osnovni sud u Subotici je rešenjem P. 1399/10 od 01.09.2010. godine odbio zahtev punomoćnika tužilje za odlaganje ročišta i utvrdio da se tužba smatra povučenom. Protiv tog rešenja žalbu su izjavili punomoćnici tužilje P.S. i Č.R., advokati, ali je rešenjem Višeg suda u Subotici Gž 1084/10 od 04.03.2011. godine žalba odbijena i prvostepeno rešenje potvrđeno. U svojstvu punomoćnika tužilje tužena je 16.09.2010. godine podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a tužena u tom predmetu U.O. podnela je troškovnik tražeći troškove parničnog postupka. Rešenjem Osnovnog suda u Subotici P 1307/10 od 12.11.2010. godine predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje je odbijen i tužilja obavezana da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 385.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, a preko tog iznosa do iznosa od 405.000,00 dinara zahtev je odbijen. Žalba tužene, izjavljena u svojstvu punomoćnika tužilje, odbijena je rešenjem Višeg suda u Subotici i to rešenje potvrđeno.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je obavezao tuženu da tužilji naknadi materijalnu štetu u dosuđenom iznosu sa kamatom.

U konkretnom slučaju, parnica pred Osnovnim sudom u Subotici P 1399/10, koja je vođena po tužbi tužilje protiv tužene U.O., radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju i utvrđivanja predmeta zaostavštine pravnosnažno je okončana rešenjem od 01.09.2010. godine, kojim je utvrđeno da se tužba u tom sporu smatra povučenom primenom čl. 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09). U toj parnici tužilju je zastupala tužena P.S., advokat iz T.. Na ročište od 01.09.2010. godine nisu pristupili ni punomoćnik tužilje (tužena u ovom sporu) ni punomoćnik tužene, iako su bili uredno pozvani, a prethodno je zahtev punomoćnika tužilje za odlaganje tog ročišta odbijen istim rešenjem. Tužena P.S. je u svojstvu punomoćnika tužilje u tom predmetu podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a tužena zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, posle čega je rešenjem P 1307/10 od 12.11.2010. godine predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje odbijen i tužilja obavezana da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 385.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. To rešenje je takođe pravnosnažno. U toj situaciji, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je svojim nesavesnim radom tužena kao punomoćnik tužilje u navedenoj parnici skrivila štetu na strani tužilje u visini troškova parničnog postupka, koje je po pravnosnažnoj odluci suda primenom čl. 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, obavezana da plati tuženoj u tom sporu U.O.. Dakle, između ponašanja tužene, koja je bila punomoćnik tužilje u toj parnici, i nastalih troškova tog parničnog postupka, koje je tužilja morala da plati tuženoj U.O., postoji direktna uzročno - posledična veza. Pri tom, na to ročište nije pristupio ni drugi punomoćnik tužilje Č.R., advokat iz T., koga je tužena obavestila da je tražila odlaganje tog ročišta, a on joj je saopštio da se njemu na to ročište ne ide. Tužena je obavestila tužilju da je podnela zahtev za odlaganje ročišta zakazanog za 01.09.2010. godine, ali joj nije rekla da sama pristupi na to ročište, niti je upozorila na pravne posledice izostanka sa ročišta, što tužilja kao neuka stranka nije mogla znati, pa nema odgovornosti tužilje, odnosno njenog doprinosa nastanku ove štete. Inače, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je i drugi punomoćnik tužilje – advokat Č.R. solidarno sa tuženom odgovoran za nastanak ove štete, ali da je pravo tužilje bilo da tužbu za naknadu štete podnese protiv bilo koga od njih, što je tužilja i učinila podnošenjem tužbe protiv tužene P.S..

U reviziji tužene neosnovano se ukazuje da tužilja donošenjem rešenja o povlačenju tužbe svoje pravo u vezi predmetnog spora nije izgubila i da tužbu može ponovo da podnese. Iz toga se izvodi zaključak da pošto novu tužbu u vezi istog predmeta spora nije podnela, tužilja pristaje na povlačenje tužbe, jer joj to odgovara, pa nema pravo ni na naknadu štete. Takođe, ne zna se na koji način bi se meritorno okončao spor koji je tužilja vodila protiv U.O. da nije došlo do povlačenja tužbe. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovi revizijski navodi su irelevantni za odlučivanje, kako pravilno zaključuje i drugostepeni sud.

Na osnovu čl. 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović,s.r.