У поступку није учињена битна повреда из чл. 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности а ни битна повреда из члана 374. став 1. овог закона, учињена у поступку пред другостепеним судом, која је била или могла бити од утицаја на доношење законите и правилне пресуде.

Према утврђеном чињеничном стању, тужена је као адвокат заступала тужиљу у парници Основног суда у Суботици П 1399/10, по уредном пуномоћју за заступање, које је предала на рочишту одржаном 26.04.2010. године. У својству пуномоћника тужиље тужена је примила позив за рочиште заказано за 01.09.2010. године. Поднеском од 25.08.2010. године тужена је тражила одлагање тог рочишта. Међутим, рочиште је одржано у одсутности пуномоћника тужиље – тужене П.С., која је позив уредно примила 31.05.2010. године. На то рочиште није приступио ни пуномоћник тужене у том спору У.О.. Из ових разлога Основни суд у Суботици је решењем П. 1399/10 од 01.09.2010. године одбио захтев пуномоћника тужиље за одлагање рочишта и утврдио да се тужба сматра повученом. Против тог решења жалбу су изјавили пуномоћници тужиље П.С. и Ч.Р., адвокати, али је решењем Вишег суда у Суботици Гж 1084/10 од 04.03.2011. године жалба одбијена и првостепено решење потврђено. У својству пуномоћника тужиље тужена је 16.09.2010. године поднела предлог за враћање у пређашње стање, а тужена у том предмету У.О. поднела је трошковник тражећи трошкове парничног поступка. Решењем Основног суда у Суботици П 1307/10 од 12.11.2010. године предлог тужиље за враћање у пређашње стање је одбијен и тужиља обавезана да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 385.000,00 динара са законском затезном каматом од доспелости до исплате, а преко тог износа до износа од 405.000,00 динара захтев је одбијен. Жалба тужене, изјављена у својству пуномоћника тужиље, одбијена је решењем Вишег суда у Суботици и то решење потврђено.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, другостепени суд је правилно применио материјално право, када је обавезао тужену да тужиљи накнади материјалну штету у досуђеном износу са каматом.

У конкретном случају, парница пред Основним судом у Суботици П 1399/10, која је вођена по тужби тужиље против тужене У.О., ради поништаја уговора о доживотном издржавању и утврђивања предмета заоставштине правноснажно је окончана решењем од 01.09.2010. године, којим је утврђено да се тужба у том спору сматра повученом применом чл. 296. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04, 111/09). У тој парници тужиљу је заступала тужена П.С., адвокат из Т.. На рочиште од 01.09.2010. године нису приступили ни пуномоћник тужиље (тужена у овом спору) ни пуномоћник тужене, иако су били уредно позвани, а претходно је захтев пуномоћника тужиље за одлагање тог рочишта одбијен истим решењем. Тужена П.С. је у својству пуномоћника тужиље у том предмету поднела предлог за враћање у пређашње стање, а тужена захтев за накнаду трошкова парничног поступка, после чега је решењем П 1307/10 од 12.11.2010. године предлог тужиље за враћање у пређашње стање одбијен и тужиља обавезана да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 385.000,00 динара са законском затезном каматом од доспелости до исплате. То решење је такође правноснажно. У тој ситуацији, правилан је закључак другостепеног суда да је својим несавесним радом тужена као пуномоћник тужиље у наведеној парници скривила штету на страни тужиље у висини трошкова парничног поступка, које је по правноснажној одлуци суда применом чл. 153. став 1. Закона о парничном поступку, обавезана да плати туженој у том спору У.О.. Дакле, између понашања тужене, која је била пуномоћник тужиље у тој парници, и насталих трошкова тог парничног поступка, које је тужиља морала да плати туженој У.О., постоји директна узрочно - последична веза. При том, на то рочиште није приступио ни други пуномоћник тужиље Ч.Р., адвокат из Т., кога је тужена обавестила да је тражила одлагање тог рочишта, а он јој је саопштио да се њему на то рочиште не иде. Тужена је обавестила тужиљу да је поднела захтев за одлагање рочишта заказаног за 01.09.2010. године, али јој није рекла да сама приступи на то рочиште, нити је упозорила на правне последице изостанка са рочишта, што тужиља као неука странка није могла знати, па нема одговорности тужиље, односно њеног доприноса настанку ове штете. Иначе, другостепени суд је правилно закључио да је и други пуномоћник тужиље – адвокат Ч.Р. солидарно са туженом одговоран за настанак ове штете, али да је право тужиље било да тужбу за накнаду штете поднесе против било кога од њих, што је тужиља и учинила подношењем тужбе против тужене П.С..

У ревизији тужене неосновано се указује да тужиља доношењем решења о повлачењу тужбе своје право у вези предметног спора није изгубила и да тужбу може поново да поднесе. Из тога се изводи закључак да пошто нову тужбу у вези истог предмета спора није поднела, тужиља пристаје на повлачење тужбе, јер јој то одговара, па нема право ни на накнаду штете. Такође, не зна се на који начин би се мериторно окончао спор који је тужиља водила против У.О. да није дошло до повлачења тужбе. И по оцени Врховног касационог суда, ови ревизијски наводи су ирелевантни за одлучивање, како правилно закључује и другостепени суд.

На основу чл. 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Предраг Трифуновић,с.р.