Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena Narodna banka Srbije podnela je odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. u vezi člana 420. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije da je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu čijom izrekom nije odlučeno o svim tužbenim zahtevima na način kako su postavljeni u tužbi, ukazuje se na povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja ne može biti zakonski razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. ZPP. Takođe, navodi revidenta o pogrešno utvrđenoj vrednosti predmeta spora ne mogu se smatrati revizijskim razlogom o postojanju bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1 u vezi člana 33. ZPP jer razlog za izjavljivanje revizije može biti samo povreda postupka koja je učinjena pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa „Privrednom bankom“ Beograd AD u stečaju dana 01.01.1978. godine zaključio ugovor o oročenju deviznog štednog uloga prema kojem je ugovorena kamata iznosila 11% na godišnjem nivou, koju je banka obračunavala u skladu sa ugovorom. Međutim, kada je Republika Srbija donela propise o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje, tužiocu je obračunavana i isplaćivana niža kamata. Tužbenom zahtevom tužilac je tražio da se utvrdi da je navedeni ugovor na snazi i da proizvodi pravno dejstvo i to sa ugovorenom kamatom od 11%, po kojem je tužena Republika Srbija jemac sa svim pravima i obavezama jemca. Takođe je tražio da se utvrdi da štedni ulog tužioca po navedenoj partiji ugovora na dan 31.12.2015. godine na poziciji švajcarskih franaka iznosi 50.000 švajcarskih franaka, na poziciji nemačkih maraka 30.000 nemačkih maraka čija je protivvrednost 15.000 evra i na poziciji francuskih franaka 10.000 francuskih franaka čija je protivvrednost 3.000 evra, te da je tuženi kao jemac tužiocu po štednom ulogu dužan da prizna i trpi sve obaveze iz ugovora od 01.01.1978. godine. Predložio je da se tuženi solidarno obavežu da tužiocu isplate navedene novčane iznose u označenim valutama na ime razlike zbog manje isplaćene kamate u periodu od 01.07.1986. godine do 31.12.2015. godine. Tužiocu je po osnovu ugovora o oročenju deviznog štednog uloga kod „Privredne banke“ AD Beograd u stečaju izvršena isplata glavnice i kamate u skladu sa donetim propisima. Tuženi nisu osporavali pravnu valjanost predmetnog ugovora.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo u konkretnoj pravnoj stvari.

Za deviznu štednju građana u skladu sa odredbom člana 14. stav 3. Zakona o deviznom poslovanju („Službeni list SFRJ“ br. 66/85, 71/86, 3/88, 59/88, 96/91 i „Službeni list SFRJ“ br. 27/92, 16/93 i 79/94) jemčila je federacija (SFRJ), a tu garanciju donošenjem Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“ br. 59/98, 44/99 i 53/21), koji je stupio na snagu 12.12.1998. godine, preuzela je Savezna Republika Jugoslavija. U skladu sa odredbom člana 4. ovog Zakona, štednja je pretvorena u oročeni depozit kod ovlašćenih banaka i postala javni dug Savezne Republike Jugoslavije za koji su izdate obveznice koje glase na DEM. Navedenim Zakonom utvrđena je visina javnog duga koji obuhvata deviznu štednju građana položenu kod ovlašćenih banaka sa stanjem na dan 31.12.1997. godine, uključujući i obračunatu kamatu do tog dana, kao i kamatu u visini od 2% godišnje obračunatu za period od 01.01.1998. godine do 31.12.2011. godine. Odredbom člana 22. Zakona propisano je da se danom njegovog stupanja na snagu obustavljaju svi započeti a neokončani postupci, uključujući i izvršne postupke za naplatu devizne štednje obuhvaćene tim zakonom.

Donošenjem Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“ br. 36/2002 i „Službeni glasnik RS“ br. 80/2004, 101/2005 i 108/2016) prestala je primena Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana i uređeni su uslovi i način regulisanja obaveza po osnovu devizne štednje građana iz člana 2. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, koja je u skladu sa članom 4. Zakona, pretvorena u oročeni depozit kod ovlašćenih banaka i postala javni dug Savezne Republike Jugoslavije. U konkretnom slučaju, tužbeni zahtev se pored ostalog odnosi na deviznu štednju položenu kod „Privredne banke“ AD Beograd i to zatečeno stanje štednih uloga kod te banke na dan 31.12.1997. godine uvećano za propisane kamate u narednom periodu. Članom 3. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije je pripisano da je obaveza SRJ po osnovu navedene štednje postala obaveza, odnosno javni dug Republike Srbije i Republike Crne Gore, srazmerno visini devizne štednje građana čije je prebivalište na teritoriji tih republika. Zakonom je propisana dinamika izvršenja obaveza prema deviznim štedišama i obaveznost konverzije devizne štednje u obveznice, koje glase na evro i sadrže unapred obračunatu kamatu po stopi od 2% na godišnjem nivou do rokova dospeća tih obveznica. Konverziju deviznih štednih uloga u obveznice vrše banke iz člana 8. Zakona, odnosno banke kod kojih je položena devizna štednja, banke koje su usled statusnih promena postale pravni sledbenici tih banaka, kao i banke koje su u skladu sa propisima kojima se uređuje sanacija, stečaj i likvidacija banaka preuzele poslove u vezi sa isplatom devizne štednje građana položene kod ovlašćenih banaka nad kojima je pokrenut postupak stečaja ili likvidacije, tako što su dužne da stanje deviznog štednog uloga na dan emisije obveznica, neisplaćene devizne štedne uloge građana preračunaju u evre i iskažu u evrima, utvrde obaveze prema deviznim štedišama u smislu člana 4. ovog zakona i izvrše konverziju tih uloga u obveznice na način utvrđen članom 6. tog zakona. Odredbom člana 36. važećeg Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana propisano je takođe da se danom stupanja na snagu tog zakona obustavljaju sudski postupci za naplatu devizne štednje obuhvaćene ovim zakonom, uključujući i izvršne postupke.

Nakon otvaranja postupka stečaja nad „Privrednom bankom“ AD Beograd, pitanje daljeg servisiranja stare devizne štednje položene kod te banke je u skladu sa važećim propisima uređeno Ugovorom zaključenim između Čačanske banke AD Čačak (sada Halkbank) i „Privredne banke“ AD. Tužilac je u skladu sa važećim propisima kod banke servisera ove štednje (Čačanska odnosno Halkbank) izvršio konverziju svog štednog duga u obveznice Republike Srbije.

Odredbom člana 194. Zakona o parničnom postupku propisani su predmet tužbe za utvrđenje i uslovi za njenu dopuštenost. Tužba za utvrđenje (deklarativna tužba) podiže se kako bi se unela izvesnost u odnose tužioca i tuženog kada između njih postoji spor o postojanju ili nepostojanju nekog pravnog odnosa ili prava, i tužilac je dužan da pravni interes za podnošenje ovakve tužbe (kao procesnu pretpostavku o kojoj sud vodi računa po službenoj dužnosti i po prigovoru stranaka u toku čitavog postupka) učini verovatnim, odnosno pokaže da postoji opasnost da će tuženi svojim ponašanjem povrediti neko njegovo pravo zbog toga što je neizvesno postojanje nekog pravnog odnosa ili prava, odnosno istinitost neke isprave, kao i pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili da učini verovatnim postojanje nekog drugog pravnog interesa za pružanje deklarativne pravne zaštite. Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nema pravni interes za utvrđenje da je ugovor o oročenju deviznog štednog uloga na štednoj knjižici koji je zaključio sa „Privrednom bankom“ AD Beograd, na snazi i da proizvodi pravno dejstvo. Ovo stoga što tuženi nisu osporavali postojanje, sadržinu i punovažnost ugovora o oročenju deviznog štednog uloga a tužiocu je po osnovu ugovora izvršena isplata glavnice i kamate u skladu sa donetim propisima o staroj deviznoj štednji, pa je tužba sa ovakvim tužbenim zahtevom pravilno odbačena.

Imajući u vidu da je odredbom člana 36. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana propisano da se danom stupanja na snagu tog zakona obustavljaju sudski postupci za naplatu devizne štednje obuhvaćene ovim zakonom, uključujući i izvršne postupke, pravilnom primenom materijalnog prava odlučeno je i o ostalim zahtevima tužioca.

Nisu osnovani navodi revidenta da su tuženi osporavali ugovor o deviznoj štednji time što su se protivili da se utvrdi razlika između isplaćene i ugovorene kamate i da ima ekonomski interes za podnošenje ove tužbe zbog razlike u kamati. Niža kamatna stopa je isplaćivana tužiocu u skladu sa navedenim zakonskim propisima koje je država donela radi izmirenja obaveza po osnovu devizne štednje građana koja je pretvorena u oročeni depozit kod ovlašćenih banaka i postala javni dug. U skladu sa tim, i sam tužilac je izvršio konverziju svog štednog uloga u obveznice Republike Srbije i izvršena mu je isplata po osnovu navedenih štednih uloga. Ekonomski interes tužioca za isplatu razlike između kamate od 2% na godišnjem nivou koja mu je obračunata i isplaćena i 11% koja je ugovorena, ne može se smatrati i njegovim pravnim interesom za podnošenje ovakve tužbe, kako je pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Revizijski navodi da država nije mogla da menja ugovor donošenjem zakona i da po tom osnovu isplaćuje manju kamatnu stopu na oročena devizna sredstva od ugovorene, takođe nisu osnovani. Ustavom Republike Srbije u članu 97.stav 1 tačka 2 propisano je da je u njenoj nadležnosti između ostalog i ostvarivanje i zaštita sloboda i prava građana; ustavnost i zakonitost; postupak pred sudovima i drugim državnim organima; odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata, a u članu 99. stav 1 tačka 7 da je u nadležnosti Narodne skupštine da donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije. Odredbom člana 145.stav 2 Ustava RS propisano je da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Kako samo Ustavni sud može odlučivati o ustavnosti i zakonitosti opštih akata (član 167.stav1 tačka1 Ustava), nižestepeni sudovi su pravilnom primenom člana 36. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije obustavili postupak u pogledu ostalih zahteva tužioca.

Revizijom tužioca uglavnom se ponavljaju navodi koji su iznošeni i u žalbenom postupku i pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda, pa je revizija ocenjena neosnovanom i odlučeno kao u izreci presude.

Odluka o parničnim troškovima doneta je pravilnom primenom člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, prema uspehu u sporu i visini potrebnih troškova prvotužene za vođenje parnice.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbi člana 414. i 420. stav 6. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić