Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je od 2012. godine u svoja dva objekta u ... namenjena smeštaju za odmor gostiju u domaćoj radinosti („Guest house ...“, koji poseduje 8 soba, kapaciteta 16 ležajeva i „Guest house ...“, koji poseduje 10 soba, kapaciteta 26 ležaja) obavljala turističko-ugostiteljsku delatnost, tako što je smeštajne kapacitete izdavala u zakup trećim licima, pretežno putem internet sajtova za posredovanje (Booking, Trivago isl.), ali i neposrednom pogodbom sa zainteresovanim licima koji su je kontaktirali lično, odnosno putem telefona po preporuci trećih lica. Taj posao tužilja nije vodila u okviru neke agencije ili privrednog društva, već kao fizičko lice. Cena najma apartmana je iznosila od 20-35 evra po apartmanu dnevno, u zavisnosti od površine i broja ležajeva u svakom od apartmana. Tužilji su najamninu turisti plaćali isključivo u gotovini na ruke. O izvršenim uplatama ona je njima izdavala tzv. blok priznanice, odnosno rukom ispisane formularne obrasce na kojima bi potvrdila prijem novca. Na tako ostvaren prihod tužilja nije plaćala porez, što proizlazi iz evidencije Ministarstva finansija, Poreske uprave, Filijale B Novi Sad 2 od 06.12.2021. godine prema kojoj tužilja nema uplaćen porez dobit za period od 2013. do 2017. godine. U obavljanju navedene delatnosti tužilja je imala troškove u vidu izdataka na ime angažovanja žene koja je čistila apartmane 2-3 puta nedeljno, troškove struje, odnošenja smeća, grejanje, internet i ostale režijske troškove, kao i troškove za peglanje i pranje posteljine. Navedeni troškovi iznosili su oko 25-30% od iznosa koje je prihodovala na ime izdavanja, a na ime posredničke provizije na internet sajtovima plaćala je 15% od mesečne zarade koju je ostvarivala po tom osnovu.

Protiv tužilje je pokrenut i vođen krivični postupak po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Kti 125/14 od 05.09.2014. godine, zbog sumnje da je učinila krivično delo nedozvoljeno stavljanje u promet opojnih droga. Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kpp 19/14 od 14.06.2014. godine određen joj je pritvor, koji se računao od 12.06.2014. godine kada je lišena slobode. Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kpp 90/14 od 10.07.2014. godine ukinut joj je pritvor, zamenjen je merom zabrane napuštanja stana uz elektronski nadzor. Tužilja je na taj način bila lišena slobode do 22.03.2017. godine, kada joj je ukinuta mera zabrane napuštanja stana, uz elektronski nadzor, što je ukupno trajalo 2 godine, 9 meseci i 10 dana, od kojih je 28 dana provela u pritvorskoj jedinici, a 987 dana u kućnom pritvoru sa elektronskim nadzorom. Presudom Višeg suda u Novom Sadu K 146/17 od 29.06.2018. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 938/18 od 07.11.2018. godine, tužilja je oslobođena od optužbe. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu P 356/19 od 09.12.2019. godine obavezana je tužena da tužilji, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti i slobode prava ličnosti, usled neosnovanog lišenja slobode u periodu od 12.06.2014. godine do 22.03.2017. godine, isplati iznos od 5.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.12.2019. godine do isplate.

U periodu lišenja slobode, tužilja je stanovala u stanu koji se nalazi u prizemlju objekta „Guest house ...“, u kom stanu je živela i pre pritvaranja. Smeštajni kapaciteti su izdavani u zakup trećim licima, budući da je taj posao tužilja obavljala sa svojim suprugom BB. Tužilja je po potrebi angažovala i treća lica koja su posao obavljala umesto nje i u tom periodu posao je nastavljen sa promenljivom popunjenošću smeštajnih kapaciteta u oba objekta. Dana 09.04.2015. godine, tužilja je u svojstvu prodavca sa VV kao kupcem zaključila ugovor o prodaji objekta „Guest house ...“, overen klauzulom o potvrđivanju isprave od strane javnog beležnika Siniše Sora OPU 519/2015 od 09.04.2015. godine. Po zahtevu tužilje od 18.10.2016. godine za kategorizaciju ugostiteljskih objekata, rešenjem Gradske uprave za privredu grada Novog Sada od 30.11.2016. godine određena je kategorija ugostiteljskog objekta za smeštaj vrste soba u domaćoj radinosti „Guest house ...“ 2/1 fr bez kupatila, 1/1 fr sa kupatilom.

Tužilja je 16.12.2020. godine tuženoj podnela zahtev za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene dobiti u iznosu od 25.686.298,38 dinara (od čega iznos od 16.087.452,49 dinara na ime glavnice i iznos od 9.598.845,89 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate zaključno sa 04.12.2020. godine odnosno danom veštačenja preko veštaka ekonomsko finansijske struke) pa kako na takav zahtev nije dobila odgovor, dana 09.04.2021. godine podnela je tužbu sudu tvrdeći da je u periodu neosnovanog lišenja slobode, koje je bilo i medijski praćeno, pretpela štetu usled masovnog otkazivanja rezervacija, da nije bila u stanju da održava i organizuje funcionisanje smeštajnih jedinica, što je nju i njeno šestoro dece dovelo do ivice egzistencije, usled čega je bila prinuđena da proda objekat „Guest house ...“ po nižoj ceni od tržišne, kako bi obezbedila sredstva a izdržavanje porodice i funkcionisanje objekta „Guest house ...“.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbi čl. 154, 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima i ocenili da tužbeni zahtev nije osnovan, jer tužilja nije dokazala da je usled neosnovanog lišenja slobode pretpela materijalnu štetu koju tužbom traži.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Pod izgubljenom koristi kao vrsti materijalne štete predviđene čl. 155. i članom 189. Zakona o obligacionim odnosima, podrazumeva se dobit koja se mogla osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Činjenica da je tužilja pravnosnažnom sudskog odlukom oslobođena od optužbe da je učinila krivično delo nedozvoljeno stavljanje u promet opojnih droga, bila je osnov za dosuđenje naknade nematerijalne štete, a za osnovanost tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete u vidu manje ostvarenih prihoda od izdavanja u zakup smeštajnih kapaciteta u toku perioda neosnovanog lišenja slobode bilo je potrebno dokazati da je tužilja takvu štetu pretpela, kao i njenu visinu, što tužilja u konkretnom slučaju nije učinila.

Naime, činjenice utvrđene u postupku i po oceni Vrhovnog suda ne pružaju osnov za zaključak da je tužbeni zahtev osnovan. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonskomsko finansijske struke koji je tužilja priložila uz tužbu nije bilo moguće nesumnjivo utvrditi procenat popunjenosti smeštajnih kapaciteta tužilje ni visinu prihoda koje je tužilja ostvarivala od izdavanja smeštajnih kapaciteta u periodu od otpočinjanja delatanosti do tužiljinog lišenja slobode, samim tim ni da li je u perodu u kom je tužilja bila u pritvoru odnosno u kom je njeno kretanje bilo ograničeno došlo do smanjenja popunjenosti smeštajnih kapaciteta i obim tog smanjenja. Pored navedenog, tužilja nije dokazala da je lišenje slobode predstavljalo apsolutnu smetnju za obavljanje dotadašnje delatnosti, jer je prema utvrđenom činjeničnom stanju tu delatnost i pre lišenja slobode tužilja obavljala uz pomoć supruga i angažovanjem trećih lica koja su poslove čišćenja smeštajnih kapaciteta, pranja i peglanja posteljine isl. obavljala umesto nje. Nije dokazana ni tvrdnja da je tužiljino lišenje slobode bilo medijski propraćeno u vidu novinskih članaka, izvoda sa sajta ili kakvog drugog sličnog javnog, publikovanog, odnosno objavljenog dokumenta, niti da je na internet sajtovima za posredovanje, preko kojih je pretežno smeštajne kapacitete izdavala u zakup trećim licima i to najčšće gostima iz regiona van granica Republike Srbije bilo negativnih komentara, odnosno recenzija u vezi sa njenim pritvaranjem, pa su pravilno ocenili nižestepeni sudovi da nema osnova za zaključak da je postojao publicitet koji je usled tužiljnog lišenja slobode negativno uticao na popunjenost tužiljinih smeštajnih kapaciteta, samim tim i na ostvarivanje manjih prihoda od dotadašnjih.

U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, kojima je s pozivom na bitne povrede odredaba parničnog posutpka učinjene u postupku pred prvostepenim sudom i s pozivom na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje tužilja osporavala pravilnost odluke o tužbenom zahtevu, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tužilje i dao pravilne razloge koje je uzeo u obzir, a koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.

Subjektivne i objektivne okolnosti na koje se ukazuje u reviziji kao što su dužina trajanja lišenja slobode, uslovi boravka tužilje u pritvoru, težina krivičnog dela koje joj je stavljeno na teret, ranija neosuđivanost tužilje, porodični i lični status, zdravstveni problemi i odnos sredine prema tužilji nakon lišenja slobode, ne mogu biti od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude u sporu za naknadu materijalne štete, već su cenjene u postupku odmeravanja visine naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković