Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је од 2012. године у своја два објекта у ... намењена смештају за одмор гостију у домаћој радиности („Guest hоuse ...“, који поседuje 8 соба, капацитета 16 лежајева и „Guest hоusе ...“, који поседује 10 соба, капацитета 26 лежаја) обављала туристичко-угоститељску делатност, тако што је смештајне капацитете издавала у закуп трећим лицима, претежно путем интернет сајтова за посредовање (Booking, Trivago исл.), али и непосредном погодбом са заинтересованим лицима који су је контактирали лично, односно путем телефона по препоруци трећих лица. Тај посао тужиља није водила у оквиру неке агенције или привредног друштва, већ као физичко лице. Цена најма апартмана је износила од 20-35 евра по апартману дневно, у зависности од површине и броја лежајева у сваком од апартмана. Тужиљи су најамнину туристи плаћали искључиво у готовини на руке. О извршеним уплатама она је њима издавала тзв. блок признанице, односно руком исписане формуларне обрасце на којима би потврдила пријем новца. На тако остварен приход тужиља није плаћала порез, што произлази из евиденције Министарства финансија, Пореске управе, Филијале Б Нови Сад 2 од 06.12.2021. године према којој тужиља нема уплаћен порез добит за период од 2013. до 2017. године. У обављању наведене делатности тужиља је имала трошкове у виду издатака на име ангажовања жене која је чистила апартмане 2-3 пута недељно, трошкове струје, одношења смећа, грејање, интернет и остале режијске трошкове, као и трошкове за пеглање и прање постељине. Наведени трошкови износили су око 25-30% од износа које је приходовала на име издавања, а на име посредничке провизије на интернет сајтовима плаћала је 15% од месечне зараде коју је остваривала по том основу.

Против тужиље је покренут и вођен кривични поступак по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кти 125/14 од 05.09.2014. године, због сумње да је учинила кривично дело недозвољено стављање у промет опојних дрога. Решењем Вишег суда у Новом Саду Кпп 19/14 од 14.06.2014. године одређен јој је притвор, који се рачунао од 12.06.2014. године када је лишена слободе. Решењем Вишег суда у Новом Саду Кпп 90/14 од 10.07.2014. године укинут јој је притвор, замењен је мером забране напуштања стана уз електронски надзор. Тужиља је на тај начин била лишена слободе до 22.03.2017. године, када јој је укинута мера забране напуштања стана, уз електронски надзор, што је укупно трајало 2 године, 9 месеци и 10 дана, од којих је 28 дана провела у притворској јединици, а 987 дана у кућном притвору са електронским надзором. Пресудом Вишег суда у Новом Саду К 146/17 од 29.06.2018. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1 938/18 од 07.11.2018. године, тужиља је ослобођена од оптужбе. Правноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду П 356/19 од 09.12.2019. године обавезана је тужена да тужиљи, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа, части и слободе права личности, услед неоснованог лишења слободе у периоду од 12.06.2014. године до 22.03.2017. године, исплати износ од 5.000.000,00 динара, са законском затезном каматом од 09.12.2019. године до исплате.

У периоду лишења слободе, тужиља је становала у стану који се налази у приземљу објекта „Guest hоuse ...“, у ком стану је живела и пре притварања. Смештајни капацитети су издавани у закуп трећим лицима, будући да је тај посао тужиља обављала са својим супругом ББ. Тужиља је по потреби ангажовала и трећа лица која су посао обављала уместо ње и у том периоду посао је настављен са променљивом попуњеношћу смештајних капацитета у оба објекта. Дана 09.04.2015. године, тужиља је у својству продавца са ВВ као купцем закључила уговор о продаји објекта „Guest hоuse ...“, оверен клаузулом о потврђивању исправе од стране јавног бележника Синише Сора ОПУ 519/2015 од 09.04.2015. године. По захтеву тужиље од 18.10.2016. године за категоризацију угоститељских објеката, решењем Градске управе за привреду града Новог Сада од 30.11.2016. године одређена је категорија угоститељског објекта за смештај врсте соба у домаћој радиности „Guest hоusе ...“ 2/1 фр без купатила, 1/1 фр са купатилом.

Тужиља је 16.12.2020. године туженој поднела захтев за накнаду материјалне штете у виду изгубљене добити у износу од 25.686.298,38 динара (од чега износ од 16.087.452,49 динара на име главнице и износ од 9.598.845,89 динара на име обрачунате законске затезне камате закључно са 04.12.2020. године односно даном вештачења преко вештака економско финансијске струке) па како на такав захтев није добила одговор, дана 09.04.2021. године поднела је тужбу суду тврдећи да је у периоду неоснованог лишења слободе, које је било и медијски праћено, претпела штету услед масовног отказивања резервација, да није била у стању да одржава и организује фунционисање смештајних јединица, што је њу и њено шесторо деце довело до ивице егзистенције, услед чега је била принуђена да прода објекат „Guest hоuse ...“ по нижој цени од тржишне, како би обезбедила средства а издржавање породице и функционисање објекта „Guest hоusе ...“.

На овако утврђено чињенично стање, правилно су нижестепени судови применили материјално право из одредби чл. 154, 155. и 189. Закона о облигационим односима и оценили да тужбени захтев није основан, јер тужиља није доказала да је услед неоснованог лишења слободе претпела материјалну штету коју тужбом тражи.

Неосновано се наводима ревизије оспорава правилна примена материјалног права.

Под изгубљеном користи као врсти материјалне штете предвиђене чл. 155. и чланом 189. Закона о облигационим односима, подразумева се добит која се могла основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковом радњом или пропуштањем.

Чињеница да је тужиља правноснажном судског одлуком ослобођена од оптужбе да је учинила кривично дело недозвољено стављање у промет опојних дрога, била је основ за досуђење накнаде нематеријалне штете, а за основаност тужбеног захтева за накнаду материјалне штете у виду мање остварених прихода од издавања у закуп смештајних капацитета у току периода неоснованог лишења слободе било је потребно доказати да је тужиља такву штету претпела, као и њену висину, што тужиља у конкретном случају није учинила.

Наиме, чињенице утврђене у поступку и по оцени Врховног суда не пружају основ за закључак да је тужбени захтев основан. Из налаза и мишљења вештака еконскомско финансијске струке који је тужиља приложила уз тужбу није било могуће несумњиво утврдити проценат попуњености смештајних капацитета тужиље ни висину прихода које је тужиља остваривала од издавања смештајних капацитета у периоду од отпочињања делатаности до тужиљиног лишења слободе, самим тим ни да ли је у пероду у ком је тужиља била у притвору односно у ком је њено кретање било ограничено дошло до смањења попуњености смештајних капацитета и обим тог смањења. Поред наведеног, тужиља није доказала да је лишење слободе представљало апсолутну сметњу за обављање дотадашње делатности, јер је према утврђеном чињеничном стању ту делатност и пре лишења слободе тужиља обављала уз помоћ супруга и ангажовањем трећих лица која су послове чишћења смештајних капацитета, прања и пеглања постељине исл. обављала уместо ње. Није доказана ни тврдња да је тужиљино лишење слободе било медијски пропраћено у виду новинских чланака, извода са сајта или каквог другог сличног јавног, публикованог, односно објављеног документа, нити да је на интернет сајтовима за посредовање, преко којих је претежно смештајне капацитете издавала у закуп трећим лицима и то најчшће гостима из региона ван граница Републике Србије било негативних коментара, односно рецензија у вези са њеним притварањем, па су правилно оценили нижестепени судови да нема основа за закључак да је постојао публицитет који је услед тужиљног лишења слободе негативно утицао на попуњеност тужиљиних смештајних капацитета, самим тим и на остваривање мањих прихода од дотадашњих.

У ревизији се понављају наводи који су истицани у жалби против првостепене пресуде, којима је с позивом на битне повреде одредаба парничног посутпка учињене у поступку пред првостепеним судом и с позивом на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање тужиља оспоравала правилност одлуке о тужбеном захтеву, а другостепени суд је у образложењу побијане пресуде оценио све жалбене наводе тужиље и дао правилне разлоге које је узео у обзир, а који су били од значаја за правилну одлуку о изјављеној жалби.

Субјективне и објективне околности на које се указује у ревизији као што су дужина трајања лишења слободе, услови боравка тужиље у притвору, тежина кривичног дела које јој је стављено на терет, ранија неосуђиваност тужиље, породични и лични статус, здравствени проблеми и однос средине према тужиљи након лишења слободе, не могу бити од утицаја на правилност и законитост побијане пресуде у спору за накнаду материјалне штете, већ су цењене у поступку одмеравања висине накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе.

На основу изнетог, применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић