Protiv drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u postupku prinudnog otkupa oduzeto je ukupno 7 k.j. i 445 kv.hv poljoprivrednog zemljišta u KO ... od sada pok. GG. Njegov sin DD, otac ovde tuženog, podneo je zahtev za povraćaj zemljišta Komisiji za povraćaj zemljišta SO ... dana 23.04.1991. godine. Pred ovom komisijom sačinjen je zapisnik dana 18.07.1991. godine, u kome je konstatovano da su naslednici pok. GG sinovi DD i VV, ćerka ĐĐ, i pokojni sin EE čiji su naslednici njegova deca ŽŽ i ZZ. Pred Komisijom za vraćanje zemljišta je dana 25.03.1994. godine sačinjen zapisnik u kome je DD naveo da ostaje kod podnetog zahteva za vraćanje zemljišta, izvršen je uvid u ZKUL .. KO ... za parcelu .. i konstatovano je da je predlagač bio upisan sa pravom vlasništva uz teret plodouživanja u korist II, i naveo je da mu je dodeljena adekvatna površina i to parcela .. njiva druge klase i parcela .. njiva druge klase. Na istom zapisniku, DD je dao nasledničku izjavu da je jedini zakonski naslednik iza pokojnog JJ i da se prihvata nasleđa koje mu po zakonu pripada. Na osnovu navedenog zapisnika, Komisija za vraćanje zemljišta je donela rešenje 25.03.1994. godine u predmetu podnosioca zahteva DD, kojim je utvrđeno da su ranijem sopstveniku JJ u korist zemljišnog fonda otkupljene nekretnine u KO ... i to 6 katastarskih parcela u potesu „Rit“, njive druge klase, ukupne površine 7 k.j. 445 hv, te da se njegovom pravnom sledbeniku DD kao podnosiocu zahteva utvrđuje pravo svojine na drugom odgovarajućem zemljištu u društvenoj svojini i to parcele .. i .. u KO .., u smislu člana 6. Zakona o vraćanju zemljišta. Prema ostavinskom rešenju od 03.03.2008. godine, tužilja je jedini naslednik iza svog oca VV. Prema ostavinskom rešenju od 03.03.2000. godine, tuženi je kao jedini zakonski naslednik svog oca DD, nasledio u celosti, između ostalog, i sporne kp. .. površine 0,1 ha 18 a, 75 m2 i parcelu .. površine 0,1 ha 71 a 36 m2. Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P 368/06 od 11.12.2006. godine utvrđeno je da su tužioci u toj parnici ZZ i ŽŽ, deca pok. EE, vlasnici sa po 1/12 idealnih delova kp .. i .., što je BB obavezan da prizna i trpi upis njihovog prava svojine u javne knjige. U listu nepokretnosti .. KO ..., na spornim parcelama .. i .. kao vlasnici su upisani ŽŽ i ZZ sa po 1/12 idealnog dela i tuženi sa 10/12 idealnih delova.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom poništena je naslednička izjava DD, data pred Komisijom za vraćanje zemljišta Skupštine opštine ... na zapisniku 25.03.1994. godine, u delu koji se odnosi na prihvatanje nasleđa na 1/4 idealnih delova kp .. i .. u listu nepokretnosti .. KO ..., te da ista ne proizvodi prvno dejstvo u tom delu u odnosu na naslednike sada pok. VV. Po oceni prvostepenog suda, otac tuženog DD znao je da nije jedini zakonski naslednik iza pok. GG, pa je njegova naslednička izjava ništava u delu koji se odnosi na suvlasnički udeo sada pok. oca tužilje od 1/4 idealnog dela, te da DD zbog navedenog nije bio savestan držalac nekretnina koje su mu dodeljene rešenjem od 25.03.1994. godine. Prvostepeni sud zaključuje da je tuženi kao zakonski naslednik DD, svojinu na spornim parcelama stekao rešenjem o nasleđivanju od 03.03.2000. godine, od kada je savestan držalac predmetnih nekretnina, ali samo do 11.12.2006. godine, kada je postala pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P 368/06, od kada je postao nesavestan, pa se u odnosu na njega ne mogu primeniti odredbe člana 28. st. 2. i 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa za priznanje prava svojine održajem.

S obzirom na navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti nasledničke izjave, priznanje prava svojine na spornim nepoketnostima i njihovu predaju u posed.

Pravnom prethodniku parničnih stranaka GG nepokretnosti u KO ... oduzete su u postupku prinudnog otkupa 1953. godine, a on je preminuo 1977. godine, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da se punovažnost sporne nasledničke izjave DD da se prihvata nasleđa koje mu po zakonu pripada iza pok. GG, date 25.03.1994. godine pred Komisijom za vraćanje zemljišta, ceni prema odredbama tada važećeg Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik SRS“ 52/74), koji je prestao da važi 04.05.1996. godine stupanjem na snagu Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ 46/95), koji je članom 232. propisao da se taj zakon primenjuje na nasleđa otvorena posle njegovog stupanja na snagu.

Prema članu 130. tada važećeg Zakona o nasleđivanju, zaostaviština umrlog lica prelazi po sili zakona na njegove naslenike u trenutku njegove smrti. Navedeni Zakon o nasleđivanju ne sadrži posebna pravila za davanje izjave o prihvatanju nasleđa, članom 136. stav 1. ovog zakona propisano je da se izjava o primanju nasleđa ne može opozvati, dok je stavom drugim propisano da naslednik koji je dao izjavu može tražiti njeno poništenje ako je ona izazvana prinudom ili pretnjom, ili je data usled prevare ili u zabludi. Iz navedenih zakonskih odredaba proizilazi da pobijana naslednička izjava oca tuženog nije ništava, jer se njome naslednik prihvatio zaostavštine iza svoga oca, što je u skladu sa navedenim zakonskim odredbama. To što otac tuženog na navedenom zapisniku nije dao tačno izjašnjenje o tome ko su ostaviočevi zakonski naslednici ne čini njegovu nasledničku izjavu o prihvatanju zaostavštine ništavom. Odredbom člana 3. Zakona o nasleđivanju je bilo propisano da niko ne može na osnovu nasleđivanja zadržati u svojini nepokretnosti i sredstva rada u većem obimu nego što je Ustavom i Zakonom određeno, pa su po tom osnovu naslednici koji su smatrali da im je rešenjem o nasleđivanju povređeno nasledno pravo bili ovlašćeni da svoje pravo nasleđivanja ostvare u parničnom postupku, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Prema članu 139. tada važećeg Zakona o nasleđivanju, pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu dve godine od dana kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine, a najdalje za deset godina računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve, a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta. Prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za dvadeset godina.

Drugostepeni sud pravilno je primenio navedenu zakonsku odredbu kada je zaključio da je pravo tužilje da zahteva zaostavštinu zastarelo usled proteka roka od 20 godina, računajući rok od datuma smrti pravnog prethodnika GG 1977. godine, do dana podnošenja tužbe u ovoj parnici 06.06.2018. godine. Zato je pravilno i u ovom delu preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje njenog prava svojine sa 1/4 edealnog dela na spornim katastarskim parcelama.

Revizijom tužilje neosnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i navodi da je naslednička izjava DD nezakonita budući da je nasledničku izjavu mogao dati isključivo pred sudom, a ne pred Komisijom za povraćaj zemljišta. Suprotno ovim revizijskim navodima, ništavost nasledničke izjave ne proizilazi iz odgovarajućih odredaba tada važećeg Zakona o nasleđivanju. Revizijom se neosnovano ukazuje da je zemljište koje je pravnom prethodniku parničnih stranaka bilo oduzeto po osnovu PZF vraćeno ranijem sopstveniku po osnovu odredbe člana 6. Zakona o vraćanju zemljišta, te da DD nije bio jedini pravni sledbenik iza pokojnog oca, pa 1/4 dela tog zemljišta pripada VV, odnosno ovde tužilji kao naslednici. Međutim, zemljište oduzeto po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama vraćano je ranijim sopstvenicima, odnosno njihovim zakonskim naslednicima samo na osnovu zahteva, i bilo je ograničeno rokom od 10 godina, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da u situaciji kada se samo jedan od naslednika obratio sa zahtevom za vraćanje oduzetog poljoprivrednog zemljišta, i kada ostali naslednici, pa ni otac tužilje nisu podneli zahtev za vraćanje oduzetog poljoprivrednog zemljišta, njihovo pravo da po osnovu navedenog zakona steknu svojinu na oduzetom poljoprivrednom zemljištu prestalo je protekom roka od 10 godina od dana stupanja na snagu navedenog zakona.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić