Против другостепене пресуде, тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. важећег Закона о парничном поступку – ЗПП и утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, у поступку принудног откупа одузето је укупно 7 к.ј. и 445 кв.хв пољопривредног земљишта у КО ... од сада пок. ГГ. Његов син ДД, отац овде туженог, поднео је захтев за повраћај земљишта Комисији за повраћај земљишта СО ... дана 23.04.1991. године. Пред овом комисијом сачињен је записник дана 18.07.1991. године, у коме је констатовано да су наследници пок. ГГ синови ДД и ВВ, ћерка ЂЂ, и покојни син ЕЕ чији су наследници његова деца ЖЖ и ЗЗ. Пред Комисијом за враћање земљишта је дана 25.03.1994. године сачињен записник у коме је ДД навео да остаје код поднетог захтева за враћање земљишта, извршен је увид у ЗКУЛ .. КО ... за парцелу .. и констатовано је да је предлагач био уписан са правом власништва уз терет плодоуживања у корист ИИ, и навео је да му је додељена адекватна површина и то парцела .. њива друге класе и парцела .. њива друге класе. На истом записнику, ДД је дао наследничку изјаву да је једини законски наследник иза покојног ЈЈ и да се прихвата наслеђа које му по закону припада. На основу наведеног записника, Комисија за враћање земљишта је донела решење 25.03.1994. године у предмету подносиоца захтева ДД, којим је утврђено да су ранијем сопственику ЈЈ у корист земљишног фонда откупљене некретнине у КО ... и то 6 катастарских парцела у потесу „Рит“, њиве друге класе, укупне површине 7 к.ј. 445 хв, те да се његовом правном следбенику ДД као подносиоцу захтева утврђује право својине на другом одговарајућем земљишту у друштвеној својини и то парцеле .. и .. у КО .., у смислу члана 6. Закона о враћању земљишта. Према оставинском решењу од 03.03.2008. године, тужиља је једини наследник иза свог оца ВВ. Према оставинском решењу од 03.03.2000. године, тужени је као једини законски наследник свог оца ДД, наследио у целости, између осталог, и спорне кп. .. површине 0,1 ха 18 а, 75 м2 и парцелу .. површине 0,1 ха 71 а 36 м2. Пресудом Општинског суда у Новом Саду П 368/06 од 11.12.2006. године утврђено је да су тужиоци у тој парници ЗЗ и ЖЖ, деца пок. ЕЕ, власници са по 1/12 идеалних делова кп .. и .., што је ББ обавезан да призна и трпи упис њиховог права својине у јавне књиге. У листу непокретности .. КО ..., на спорним парцелама .. и .. као власници су уписани ЖЖ и ЗЗ са по 1/12 идеалног дела и тужени са 10/12 идеалних делова.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепеном пресудом поништена је наследничка изјава ДД, дата пред Комисијом за враћање земљишта Скупштине општине ... на записнику 25.03.1994. године, у делу који се односи на прихватање наслеђа на 1/4 идеалних делова кп .. и .. у листу непокретности .. КО ..., те да иста не производи првно дејство у том делу у односу на наследнике сада пок. ВВ. По оцени првостепеног суда, отац туженог ДД знао је да није једини законски наследник иза пок. ГГ, па је његова наследничка изјава ништава у делу који се односи на сувласнички удео сада пок. оца тужиље од 1/4 идеалног дела, те да ДД због наведеног није био савестан држалац некретнина које су му додељене решењем од 25.03.1994. године. Првостепени суд закључује да је тужени као законски наследник ДД, својину на спорним парцелама стекао решењем о наслеђивању од 03.03.2000. године, од када је савестан држалац предметних некретнина, али само до 11.12.2006. године, када је постала правноснажна пресуда Општинског суда у Новом Саду П 368/06, од када је постао несавестан, па се у односу на њега не могу применити одредбе члана 28. ст. 2. и 4. Закона о основама својинско-правних односа за признање права својине одржајем.

С обзиром на наведено, по оцени Врховног касационог суда правилно је у побијаној другостепеној пресуди примењено материјално право када је првостепена пресуда преиначена и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље за утврђење ништавости наследничке изјаве, признање права својине на спорним непокетностима и њихову предају у посед.

Правном претходнику парничних странака ГГ непокретности у КО ... одузете су у поступку принудног откупа 1953. године, а он је преминуо 1977. године, па је правилан закључак другостепеног суда да се пуноважност спорне наследничке изјаве ДД да се прихвата наслеђа које му по закону припада иза пок. ГГ, дате 25.03.1994. године пред Комисијом за враћање земљишта, цени према одредбама тада важећег Закона о наслеђивању („Службени гласник СРС“ 52/74), који је престао да важи 04.05.1996. године ступањем на снагу Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“ 46/95), који је чланом 232. прописао да се тај закон примењује на наслеђа отворена после његовог ступања на снагу.

Према члану 130. тада важећег Закона о наслеђивању, заоставиштина умрлог лица прелази по сили закона на његове насленике у тренутку његове смрти. Наведени Закон о наслеђивању не садржи посебна правила за давање изјаве о прихватању наслеђа, чланом 136. став 1. овог закона прописано је да се изјава о примању наслеђа не може опозвати, док је ставом другим прописано да наследник који је дао изјаву може тражити њено поништење ако је она изазвана принудом или претњом, или је дата услед преваре или у заблуди. Из наведених законских одредаба произилази да побијана наследничка изјава оца туженог није ништава, јер се њоме наследник прихватио заоставштине иза свога оца, што је у складу са наведеним законским одредбама. То што отац туженог на наведеном записнику није дао тачно изјашњење о томе ко су оставиочеви законски наследници не чини његову наследничку изјаву о прихватању заоставштине ништавом. Одредбом члана 3. Закона о наслеђивању је било прописано да нико не може на основу наслеђивања задржати у својини непокретности и средства рада у већем обиму него што је Уставом и Законом одређено, па су по том основу наследници који су сматрали да им је решењем о наслеђивању повређено наследно право били овлашћени да своје право наслеђивања остваре у парничном поступку, како то правилно закључује другостепени суд.

Према члану 139. тада важећег Закона о наслеђивању, право захтевати заоставштину као наследник оставиоца застарева према савесном држаоцу две године од дана када је наследник сазнао за своје право и за држаоца ствари заоставштине, а најдаље за десет година рачунајући за законског наследника од смрти оставиочеве, а за тестаменталног наследника од проглашења тестамента. Према несавесном држаоцу ово право застарева за двадесет година.

Другостепени суд правилно је применио наведену законску одредбу када је закључио да је право тужиље да захтева заоставштину застарело услед протека рока од 20 година, рачунајући рок од датума смрти правног претходника ГГ 1977. године, до дана подношења тужбе у овој парници 06.06.2018. године. Зато је правилно и у овом делу преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев тужиље за утврђење њеног права својине са 1/4 едеалног дела на спорним катастарским парцелама.

Ревизијом тужиље неосновано се указује на погрешну примену материјалног права и наводи да је наследничка изјава ДД незаконита будући да је наследничку изјаву могао дати искључиво пред судом, а не пред Комисијом за повраћај земљишта. Супротно овим ревизијским наводима, ништавост наследничке изјаве не произилази из одговарајућих одредаба тада важећег Закона о наслеђивању. Ревизијом се неосновано указује да је земљиште које је правном претходнику парничних странака било одузето по основу ПЗФ враћено ранијем сопственику по основу одредбе члана 6. Закона о враћању земљишта, те да ДД није био једини правни следбеник иза покојног оца, па 1/4 дела тог земљишта припада ВВ, односно овде тужиљи као наследници. Међутим, земљиште одузето по основу Закона о пољопривредном земљишном фонду друштвене својине и додељивању земље пољопривредним организацијама враћано је ранијим сопственицима, односно њиховим законским наследницима само на основу захтева, и било је ограничено роком од 10 година, па је правилан закључак другостепеног суда да у ситуацији када се само један од наследника обратио са захтевом за враћање одузетог пољопривредног земљишта, и када остали наследници, па ни отац тужиље нису поднели захтев за враћање одузетог пољопривредног земљишта, њихово право да по основу наведеног закона стекну својину на одузетом пољопривредном земљишту престало је протеком рока од 10 година од дана ступања на снагу наведеног закона.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић