Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St 2620/17 od 13.11.2017. godine, usvojen je prigovor tužilje kao predlagača i utvrđeno je da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu tog suda St 101/10, te je naloženo postupajućem sudiji da preduzme mere kako bi se stečajni postupak okončao u najkraćem roku. Stečajni postupak je vođen nad stečajnim dužnikom „Retex“ a.d., otvoren je rešenjem od 21.01.2011. godine, a okončan rešenjem od 13.03.2018. godine i nastavljen prema stečajnoj masi. Stečajni dužnik je po pravnoj formi bio akcionarsko društvo. Tužilji je u postupku stečaja priznato potraživanje u ukupnom iznosu od 656.377,34 dinara, od čega na ime glavnog duga 418.159,27 dinara i na ime zakonske zatezne kamate 238.218,07 dinara, svrstano je u treći isplatni red a utvrđeno je presudama Opštinskog suda u Vlasotincu P 1020/06 i P 360/06 i presudom Gž 758/10. Navedene presude odnose se na potraživanja tužilje iz radnog odnosa kod stečajnog dužnika. Potraživanja nisu naplaćena. Stečajni dužnik je od 03.11.2003. godine imao kao osnivače druga pravna lica.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilja ima pravo na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u visini priznatog potraživanja u stečajnom postupku, shodno članu 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku kojim je predviđena objektivna odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom ovog prava, te članu 172. Zakona o obligacionim odnosima. Potraživanje tužilje je iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku kao pravnom licu koje je poslovalo sa većinskim društvenim kapitalom te stoga postoji odgovornost tužene da tužilji naknadi pretrpljenu štetu.

Drugostepeni sud je preinačio presudu prvostepenog suda i odbio tužbeni zahtev tužilje sa obrazloženjem da odgovornost tužene za imovinsku štetu koja je nastala usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, u visini nenaplaćenih potraživanja koja potiču iz radnog odnosa a koja su utvrđena u stečajnom postupku, postoji samo u slučaju kada je stečajni dužnik privredno društvo koje je poslovalo sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a što ovde nije slučaj. Ovakav zaključak drugostepenog suda zasnovan je na činjenici da su izvršne isprave iz kojih potiču potraživanja tužilje donete 2006. godine, a stečajni dužnik tada nije bio u većinskom društvenom ili državnom kapitalu, budući da su rešenjima od 03.11.2003. godine i 26.11.2004. godine, kao osnivači ovog društva bili upisani najpre „Euro Tobacco“, a potom „Walpole BG“. Na takav zaključak upućuje i činjenica da je stečajni upravnik bio fizičko lice, a ne Agencija za licenciranje stečajnog upravnika.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se u reviziji ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna, a što je propisano odredbom člana 31. stv 3. tog zakona.

Stoga tužena odgovara za štetu kada bivši zaposleni u privrednom društvu sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, bez svoje krivice, nije naplatio svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, a pravnosnažim rešenjem je utvrđeno da mu je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju, utvrđenjem povrede prava na suđenje u razumnom roku tužilja je stekla pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini priznatog a nenaplaćenog potraživanja u stečajnom postupku. Svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, pa svako nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajamčeno članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Međutim, u ovoj pravnoj stvari nije razjašnjenja odlučna činjenica a to je struktura kapitala stečajnog dužnika u momentu nastanka potraživanja tužilje po izvršnim ispravama iz 2006. godine. Iz iste isprave – potvrde Agencije za privredne registre od 01.02.2021. godine nižestepeni sudovi izvode suprotne zaključke o strukturi kapitala stečajnog dužnika, pri čemu ni prvostepeni, ni drugostepeni sud nisu utvrdili vreme nastanka potraživanja tužilje, a koji momenat je relevantan jer se spram tog momenta utvrđuje da li je reč o stečajnom dužniku sa većinskim društvenim odnosno državnim kapitalom i sledstveno tome da li ostoji odgovornost tužene za štetu.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će imati u vidu primedbe iznete u ovom rešenju, pa će doneti novu i zakonitu odluku.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković