Према утврђеном чињеничном стању, решењем Привредног суда у Лесковцу Р4 Ст 2620/17 од 13.11.2017. године, усвојен је приговор тужиље као предлагача и утврђено је да јој је повређено право на суђење у разумном року у предмету тог суда Ст 101/10, те је наложено поступајућем судији да предузме мере како би се стечајни поступак окончао у најкраћем року. Стечајни поступак је вођен над стечајним дужником „Retex“ а.д., отворен је решењем од 21.01.2011. године, а окончан решењем од 13.03.2018. године и настављен према стечајној маси. Стечајни дужник је по правној форми био акционарско друштво. Тужиљи је у поступку стечаја признато потраживање у укупном износу од 656.377,34 динара, од чега на име главног дуга 418.159,27 динара и на име законске затезне камате 238.218,07 динара, сврстано је у трећи исплатни ред а утврђено је пресудама Општинског суда у Власотинцу П 1020/06 и П 360/06 и пресудом Гж 758/10. Наведене пресуде односе се на потраживања тужиље из радног односа код стечајног дужника. Потраживања нису наплаћена. Стечајни дужник је од 03.11.2003. године имао као осниваче друга правна лица.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужиља има право на накнаду имовинске штете због повреде права на суђење у разумном року у висини признатог потраживања у стечајном поступку, сходно члану 32. став 1. Устава Републике Србије и члану 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року којим је предвиђена објективна одговорност Републике Србије за имовинску штету изазвану повредом овог права, те члану 172. Закона о облигационим односима. Потраживање тужиље је из радног односа према стечајном дужнику као правном лицу које је пословало са већинским друштвеним капиталом те стога постоји одговорност тужене да тужиљи накнади претрпљену штету.

Другостепени суд је преиначио пресуду првостепеног суда и одбио тужбени захтев тужиље са образложењем да одговорност тужене за имовинску штету која је настала услед повреде права на суђење у разумном року, у висини ненаплаћених потраживања која потичу из радног односа а која су утврђена у стечајном поступку, постоји само у случају када је стечајни дужник привредно друштво које је пословало са већинским друштвеним или државним капиталом, а што овде није случај. Овакав закључак другостепеног суда заснован је на чињеници да су извршне исправе из којих потичу потраживања тужиље донете 2006. године, а стечајни дужник тада није био у већинском друштвеном или државном капиталу, будући да су решењима од 03.11.2003. године и 26.11.2004. године, као оснивачи овог друштва били уписани најпре „Euro Tobacco“, а потом „Walpole BG“. На такав закључак упућује и чињеница да је стечајни управник био физичко лице, а не Агенција за лиценцирање стечајног управника.

По оцени Врховног суда, основано се у ревизији указује да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Одредбом члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано је да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року, у року од једне године када је стекла право на правично задовољење. Одговорност Републике Србије за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року је објективна, а што је прописано одредбом члана 31. ств 3. тог закона.

Стога тужена одговара за штету када бивши запослени у привредном друштву са већинским друштвеним или државним капиталом, без своје кривице, није наплатио своје новчано потраживање из радног односа, а правноснажим решењем је утврђено да му је у том поступку повређено право на суђење у разумном року.

У конкретном случају, утврђењем повреде права на суђење у разумном року тужиља је стекла право да захтева од тужене накнаду материјалне штете у висини признатог а ненаплаћеног потраживања у стечајном поступку. Свако новчано потраживање досуђено правноснажном судском одлуком улази у имовину повериоца, па свако неспровођење извршења судске одлуке којом је то потраживање досуђено, представља повреду права на мирно уживање имовине зајамчено чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.

Међутим, у овој правној ствари није разјашњења одлучна чињеница а то је структура капитала стечајног дужника у моменту настанка потраживања тужиље по извршним исправама из 2006. године. Из исте исправе – потврде Агенције за привредне регистре од 01.02.2021. године нижестепени судови изводе супротне закључке о структури капитала стечајног дужника, при чему ни првостепени, ни другостепени суд нису утврдили време настанка потраживања тужиље, а који моменат је релевантан јер се спрам тог момента утврђује да ли је реч о стечајном дужнику са већинским друштвеним односно државним капиталом и следствено томе да ли остоји одговорност тужене за штету.

У поновном поступку, другостепени суд ће имати у виду примедбе изнете у овом решењу, па ће донети нову и закониту одлуку.

Из напред изнетих разлога, применом члана 416. став 2. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић