Apelacioni sud u Novom Sadu rešenjem R3 322/14 od 02.10.2014. godine nije prihvatio predlog tuženih da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje po reviziji u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), ukazujući da je prema odredbi člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14), koji je na pravnu snagu stupio i počeo da se primenjuje 31.05.2014. godine, pre donošenja pobijane drugostepene odluke, revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, te da je, imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu i okolnost da vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 50.000 evra, u ovoj parnici revizija dozvoljena.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), u vezi člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na postojanje drugih bitnih povreda koje bi uticale na zakonitost i pravilnost pobijane presude se revizijom posebno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao zajmodavac tokom 2008. i 2009. godine po osnovu usmenih ugovora o zajmu tuženima u nekoliko navrata predao određene novčane iznose, koje su tuženi delimično vratili. Radi regulisanja dužničko-poverilačkog odnosa stranaka, a na zahtev tužioca i tuženog B.Z., advokat G.Š.E. je 10.06.2010. godine u K. sačinila izjavu iz koje proizilazi da su tuženi priznali postojanje duga prema tužiocu u iznosu od 50.000,00 evra i da je ovo potraživanje dospelo u vreme sačinjavanja izjave ali da nisu bili u mogućnosti da vrate zajam. Tuženi su se solidarno obavezali da počev od juna 2010. godine pa do konačne isplate glavnog duga od 50.000 evra plaćaju i mesečnu kamatu od 1% na navedeni iznos, svakog meseca do 10-og u mesecu, s tim što je krajnji rok vraćanja zajma 10.06.2012. godine. Iz izjave proizilazi i da su tuženi vlasnici nekretnina i vrednijih pokretnih stvari, te da navedenom imovinom garantuju isplatu duga. Veštačenjem od strane veštaka grafološke struke je utvrđeno da su potpisi tuženih B.Z., B.M., B.I. i B.S. na izjavi sačinjenoj 10.06.2010. godine u K. autentični, odnosno da su svi tuženi svojeručno potpisali izjavu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo sadržano u odredbama člana 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima, obavezivanjem tuženih da tužiocu solidarno vrate glavni dug u iznosu od 50.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa zakonskom zateznom kamatom počev od padanja u docnju u smislu člana 277. u vezi člana 324. ZOO, pri čemu razloge koje su za svoje odluke dali nižestepeni sudovi kao jasne i pravilne u svemu prihvata i revizijski sud.

Neosnovano se revizijom osporava primena materijalnog prava ukazivanjem da je sporni ugovor o zajmu zaključen između tužioca kao zajmodavca i tuženih kao zajmoprimaca opterećen zelenaškim elementima u vidu ugovorenih odredaba o kamati, koje ugovor čine ništavim u celosti. Prema odredbi člana 105. stav 1. ZOO, ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen. Tuženi su svojeručnim potpisima na izjavi od 10.06.2010. godine priznali postojanje potraživanja tužioca u iznosu od 50.000 evra na ime glavnog duga, a tužilac u ovoj parnici nije ni isticao zahtev za isplatu ugovorene kamate od 1% mesečno, već isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga na koju, prema odredbama člana 277. stav 1. u vezi člana 324. stav 2. ZOO, tužilac kao poverilac novčane obaveze ima pravo počev od dana kada su dužnici pali u docnju. Kod činjenice da predmet spora u ovom slučaju nije bila isplata sporne kamate već samo iznos glavnog duga sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da u pogledu iznosa glavnog duga ugovor o zajmu zaključen između parničnih stranaka opstaje i proizvodi pravno dejstvo i bez ugovorene kamate. Sledom navedenog, nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili osnov tužiočevog potraživanja prema tuženima, njegovu visinu i dospelost i pravilno primenili materijalno pravo obavezivanjem tuženih da tužiocu solidarno vrate glavni dug u iznosu od 50.000 evra, dok suprotni navodi revizije nisu osnovani.

Navodima revidenata da su nižestepeni sudovi pogrešno utvrdili prirodu pravnog odnosa stranaka, uz tvrdnju da je među strankama postojao dogovor o zajedničkom poslovanju i ulaganju i da se u konkretnom slučaju ne radi o zajmu već o konverziji ortačkog uloga tužioca u zajam ostalim ortacima, ovde tuženima, se suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje, što prema članu 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u ovom postupku nije dozvoljeno.

Iz navedenih razloga, primenom člana 405. stav 1 Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Biserka Živanović,s.r.