Апелациони суд у Новом Саду решењем Р3 322/14 од 02.10.2014. године није прихватио предлог тужених да се Врховном касационом суду предложи одлучивање по ревизији у смислу члана 395. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04, 111/09), који се у овој парници примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11), указујући да је према одредби члана 23. став 3. Закона о изменама и допунама ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 55/14), који је на правну снагу ступио и почео да се примењује 31.05.2014. године, пре доношења побијане другостепене одлуке, ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијеног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра, односно 100.000 евра у привредним споровима, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона, те да је, имајући у виду наведену законску одредбу и околност да вредност предмета спора побијаног дела износи 50.000 евра, у овој парници ревизија дозвољена.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 399. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04, 111/09), у вези члана 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 55/14) и утврдио да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а на постојање других битних повреда које би утицале на законитост и правилност побијане пресуде се ревизијом посебно не указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је као зајмодавац током 2008. и 2009. године по основу усмених уговора о зајму туженима у неколико наврата предао одређене новчане износе, које су тужени делимично вратили. Ради регулисања дужничко-поверилачког односа странака, а на захтев тужиоца и туженог Б.З., адвокат Г.Ш.Е. је 10.06.2010. године у К. сачинила изјаву из које произилази да су тужени признали постојање дуга према тужиоцу у износу од 50.000,00 евра и да је ово потраживање доспело у време сачињавања изјаве али да нису били у могућности да врате зајам. Тужени су се солидарно обавезали да почев од јуна 2010. године па до коначне исплате главног дуга од 50.000 евра плаћају и месечну камату од 1% на наведени износ, сваког месеца до 10-ог у месецу, с тим што је крајњи рок враћања зајма 10.06.2012. године. Из изјаве произилази и да су тужени власници некретнина и вреднијих покретних ствари, те да наведеном имовином гарантују исплату дуга. Вештачењем од стране вештака графолошке струке је утврђено да су потписи тужених Б.З., Б.М., Б.И. и Б.С. на изјави сачињеној 10.06.2010. године у К. аутентични, односно да су сви тужени својеручно потписали изјаву.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право садржано у одредбама члана 557. и 562. Закона о облигационим односима, обавезивањем тужених да тужиоцу солидарно врате главни дуг у износу од 50.000 евра, у динарској противвредности, са законском затезном каматом почев од падања у доцњу у смислу члана 277. у вези члана 324. ЗОО, при чему разлоге које су за своје одлуке дали нижестепени судови као јасне и правилне у свему прихвата и ревизијски суд.

Неосновано се ревизијом оспорава примена материјалног права указивањем да је спорни уговор о зајму закључен између тужиоца као зајмодавца и тужених као зајмопримаца оптерећен зеленашким елементима у виду уговорених одредаба о камати, које уговор чине ништавим у целости. Према одредби члана 105. став 1. ЗОО, ништавост неке одредбе уговора не повлачи ништавост и самог уговора, ако он може опстати без ништаве одредбе, и ако она није била ни услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен. Тужени су својеручним потписима на изјави од 10.06.2010. године признали постојање потраживања тужиоца у износу од 50.000 евра на име главног дуга, а тужилац у овој парници није ни истицао захтев за исплату уговорене камате од 1% месечно, већ исплату законске затезне камате на износ главног дуга на коју, према одредбама члана 277. став 1. у вези члана 324. став 2. ЗОО, тужилац као поверилац новчане обавезе има право почев од дана када су дужници пали у доцњу. Код чињенице да предмет спора у овом случају није била исплата спорне камате већ само износ главног дуга са припадајућом законском затезном каматом, нижестепени судови су правилно оценили да у погледу износа главног дуга уговор о зајму закључен између парничних странака опстаје и производи правно дејство и без уговорене камате. Следом наведеног, нижестепени судови су правилно утврдили основ тужиочевог потраживања према туженима, његову висину и доспелост и правилно применили материјално право обавезивањем тужених да тужиоцу солидарно врате главни дуг у износу од 50.000 евра, док супротни наводи ревизије нису основани.

Наводима ревидената да су нижестепени судови погрешно утврдили природу правног односа странака, уз тврдњу да је међу странкама постојао договор о заједничком пословању и улагању и да се у конкретном случају не ради о зајму већ о конверзији ортачког улога тужиоца у зајам осталим ортацима, овде туженима, се суштински оспорава утврђено чињенично стање, што према члану 398. став 2. Закона о парничном поступку, у овом поступку није дозвољено.

Из наведених разлога, применом члана 405. став 1 Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Бисерка Живановић,с.р.