Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužena nije jasno i nedvosmisleno navela podatke o troškovima obrade kredita, kao i naknadu za praćenje kredita, da je tužilac doveden u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu koja je na osnovu unapred pripremljenog i odštampanog ugovora o kreditu na čiju sadržinu tužilac kao korisnik nije mogao da utiče snosio troškove banke bez obrazloženja koji su to troškovi, što obavezu čini neodredivom, pa je našao da je sporna ugovorna odredba ništava u smislu člana 103. stav 1. ZOO, pa je obaveza tužena da vrati primljeni iznos na osnovu člana 210. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada je isplatu primila.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu ocenivši da je osporena ugovorna odredba suprotna prinudnim propisima i dobrim običajima, da tužena na kojoj je bio teret dokazivanja nije pružila dokaze da je tužiocu pre zaključenja ugovora o kreditu uručila ponudu, da ponuda u spisima nije potpisana od strane tužioca, iz čega proizlazi zaključak da tužilac u predugovornoj fazi nije bio upoznata sa uslovima kredita, niti visinom naknada i troškova koji padaju na njegov teret.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužena ima pravo da ugovori naplatu naknade svojih usluga, i da ih od korisnika kredita i naplati, uz uslov da prethodno, u predugovornoj fazi, informiše korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, ponudom koja sadrži sve propisane podatke, u smislu čl. 17. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11) i 12. Odluke o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuje korisniku („Službeni glasnik RS“, br. 65/11). To znači da su poslovne banke dužne da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu (ponuda) na način koji će mu omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji; pri čemu se ponuda ispisuje na propisanom obrascu i sadrži i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi.

U ponudi učinjenoj u konkretnom slučaju, dostavljenoj od strane tužene, čiju verodostojnost tužilac nije osporio, navedene su vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog i naknada za obradu kreditnog zahteva u iznosu koji odgovara sadržini osporene odredbe člana 9. tačka 1. alineja 1. i 2. ugovora o kreditu od 29.07.2014. godine (tačka 3.3).

Sledstveno izloženom, pogrešno je stanovište drugostepenog suda da tužena nije dokazala činjenicu da je ponudu uručila tužiocu. Prema odredbi člana 230. stav 1. ZPP, ne dokazuju se činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, odnosno činjenice koje nije osporila. S obzirom da tužilac nije osporio činjenicu da mu je ponuda uručena, tužena nije bila dužna da uručenje ponude koju je dostavila dokazuje, zbog čega se njegov neuspeh u ovom sporu ne može pripisati propustu u dokazivanju bitne činjenice. Nisu prihvatljivi ni razlozi prvostepenog suda, jer tužena nije bila dužna da u ponudi posebno prikaže strukturu i specifikaciju ugovorene naknade za obradu kreditnog zahteva.

S obzirom na izloženo, preinačene su nižestepene presude, kao u drugom stavu izreke ove presude, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa čl. 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu spora i postavljenom zahtevu u iznosu od 37.700,00 dinara. Visina ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenom tarifom. Troškovi se odnose na pristup punomoćnika tužene na jedno održano ročište 7.500,00 dinara, sastav revizije 18.000,00 dinara i na izdatke za sudsku taksu na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i sudsku taksu za za odluku po reviziji 8.400,00 dinara.

Tuženoj nije priznato pravo na naknadu troškova za sastav jednog obrazloženog podneska kojim se izjasnila na navode iz tužbe, jer se prema članu 472. ZPP u postupku o sporovima male vrednosti, kakav je u konkretnom slučaju, ne dostavlja tužba tuženom na odgovor, pa sastav tog podneska nije bila nužna i neophodna radnja za vođenje parnice.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković