Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужена није јасно и недвосмислено навела податке о трошковима обраде кредита, као и накнаду за праћење кредита, да је тужилац доведен у неравноправан положај у односу на тужену која је на основу унапред припремљеног и одштампаног уговора о кредиту на чију садржину тужилац као корисник није могао да утиче сносио трошкове банке без образложења који су то трошкови, што обавезу чини неодредивом, па је нашао да је спорна уговорна одредба ништава у смислу члана 103. став 1. ЗОО, па је обавеза тужена да врати примљени износ на основу члана 210. и 214. ЗОО, са законском затезном каматом од дана када је исплату примила.

Другостепени суд је одбио жалбу тужене и потврдио првостепену пресуду оценивши да је оспорена уговорна одредба супротна принудним прописима и добрим обичајима, да тужена на којој је био терет доказивања није пружила доказе да је тужиоцу пре закључења уговора о кредиту уручила понуду, да понуда у списима није потписана од стране тужиоца, из чега произлази закључак да тужилац у предуговорној фази није био упозната са условима кредита, нити висином накнада и трошкова који падају на његов терет.

По оцени Врховног суда становиште нижестепених судова је засновано на погрешној примени материјалног права.

Тужена има право да уговори наплату накнаде својих услуга, и да их од корисника кредита и наплати, уз услов да претходно, у предуговорној фази, информише корисника кредита о врсти и висини свих накнада и других трошкова који падају на његов терет, понудом која садржи све прописане податке, у смислу чл. 17. Закона о заштити корисника финансијских услуга („Службени гласник РС“, бр. 36/11) и 12. Одлуке о условима и начину обрачуна ефективне каматне стопе и изгледу и садржини обрасца који се уручује кориснику („Службени гласник РС“, бр. 65/11). То значи да су пословне банке дужне да кориснику пруже информације и одговарајућа објашњења о условима који се односе на уговор о кредиту (понуда) на начин који ће му омогућити да упореди понуде различитих давалаца истих услуга и процени да ли ови услови одговарају његовим потребама и финансијској ситуацији; при чему се понуда исписује на прописаном обрасцу и садржи и врсту и висину свих накнада и других трошкова који падају на терет корисника кредита, уз одређење да ли су фиксни или променљиви.

У понуди учињеној у конкретном случају, достављеној од стране тужене, чију веродостојност тужилац није оспорио, наведене су врста и висина свих накнада и других трошкова који падају на терет корисника кредита, између осталог и накнада за обраду кредитног захтева у износу који одговара садржини оспорене одредбе члана 9. тачка 1. алинеја 1. и 2. уговора о кредиту од 29.07.2014. године (тачка 3.3).

Следствено изложеном, погрешно је становиште другостепеног суда да тужена није доказала чињеницу да је понуду уручила тужиоцу. Према одредби члана 230. став 1. ЗПП, не доказују се чињенице које је странка признала пред судом у току парнице, односно чињенице које није оспорила. С обзиром да тужилац није оспорио чињеницу да му је понуда уручена, тужена није била дужна да уручење понуде коју је доставила доказује, због чега се његов неуспех у овом спору не може приписати пропусту у доказивању битне чињенице. Нису прихватљиви ни разлози првостепеног суда, јер тужена није била дужна да у понуди посебно прикаже структуру и спецификацију уговорене накнаде за обраду кредитног захтева.

С обзиром на изложено, преиначене су нижестепене пресуде, као у другом ставу изреке ове пресуде, на основу члана 416. став 1. ЗПП.

Како је тужена успела у поступку по ревизији, то јој на основу члана 165. став 2. у вези са чл. 163. став 2, 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП, припадају трошкови целог поступка према оствареном успеху спора и постављеном захтеву у износу од 37.700,00 динара. Висина ових трошкова одмерена је према опредељеном захтеву у складу са Тарифом о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксеном тарифом. Трошкови се односе на приступ пуномоћника тужене на једно одржано рочиште 7.500,00 динара, састав ревизије 18.000,00 динара и на издатке за судску таксу на ревизију у износу од 3.800,00 динара и судску таксу за за одлуку по ревизији 8.400,00 динара.

Туженој није признато право на накнаду трошкова за састав једног образложеног поднеска којим се изјаснила на наводе из тужбе, јер се према члану 472. ЗПП у поступку о споровима мале вредности, какав је у конкретном случају, не доставља тужба туженом на одговор, па састав тог поднеска није била нужна и неопходна радња за вођење парнице.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић