Pravnosnažnom presudom, primenom materijalog prava iz odredbi Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju i Zakona o obligacionim odnosima obavezani su tuženi da tužiocu solidarno, na ime regresa, isplate iznos koji je tužilac kao osiguravač isplatio na ime naknade materijalne i nematerijalne štete trećim oštećenim licima u saobraćajnom udesu prouzrokovanom od strane tuženog AA, upravljajući vozilom čiji je vlasnik tuženi BB, osiguranim kod tužioca po osnovu ugovora o osiguranju od autoodgovornosti, u alkoholisanom stanju, zbog čega je izgubio pravo na osiguravajuću zaštitu.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud je ocenio da je pobijana odluka i ocena o postojanju solidarne obaveze tuženih da tužiocu isplate regresno potraživanje u skladu sa pravnim shvatanjima i praksom revizijskog suda koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog suda donete u istovetnim činjenično-pravnim sporovima, pa nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, radi razmatranja pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Ako je vozač upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice, opojnih droga, odnosno zabranjenih lekova ili drugih psihoaktivnih supstanci, osigurano lice primenom člana 29. stav 1. tačka 4. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju gubi pravo iz osiguranja. Prema stavu 3. istog člana društvo za osiguranje koje naknadi štetu oštećenom licu stupa y prava oštećenog lica prema licu koje je odgovorno za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove postupka. Dakle, vlasnik vozila gubi prava iz osiguranja ako je lice koje je upravljalo njegovim vozilom, upravljalo vozilom pod dejstvom alkohola iznad dozvoljene granice, pa kada osiguravač vozila naknadi oštećenom licu pretrpljenu štetu, stiče pravo da isplaćeni iznos potražuje i od vlasnika vozila kojim je pričinjena šteta oštećenom licu, zbog toga što je lice kome je poverio vozilo upravljalo vozilom pod dejstvom alkohola i samim tim vlasnik vozila izgubio prava iz osiguranja. Pitanje vožnje u alkoholisanom stanju je od značaja u kontekstu ispunjenosti regresnih uslova iz člana 29. stav 1. tačka 4. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, dok se odgovornost za štetu iz stava 3. istog člana odnosi na odgovornost za štetu koju je pretrpelo oštećeno lice i ta odgovornost je na strani osiguranika, odnosno vlasnika predmetnog vozila.

Navodi revizije kojima se ukazuje da se tuženi AA neovlašćeno poslužio vozilom tuženog BB, ne ukazuju na potrebu novog tumačenja prava u pogledu naknade štete koju prouzrokuje neovlašćeno lice i stupanja društva za osiguranje u prava oštećenog lica kome je isplaćena naknada štete prema licu odgovornom za štetu (član 30. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju). U situaciji kada je šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila kojim je upravljalo neovlašćeno lice pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice, pored njega za štetu je odgovoran i imalac opasne stvari koji nije preduzeo sve potrebne mere da sačuva državinu stvari, pa kao osigurano lice gubi prava iz osiguranja (član 29. stav 1. tačka 4. navedenog zakona). Zato ni u slučaju prihvatanja da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, ishod postupka ne bi bio drugačiji ili povoljniji za tuženog BB.

Revizijski navodi o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka nisu posebno razmatrani, jer se po izričitoj odredbi člana 404. stav 1. ZPP posebna revizija može izjaviti samo zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Iz navedenog razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici dozvoli odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je na osnovu člana 404. ZPP Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi odredbe člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 04.03.2019. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 299.920,00 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe u smislu odredbi člana 468. ZPP, to se radi o sporu male vrednosti u kojem protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković