Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1707/22 od 19.07.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbačena tužba tužilaca kojom su tražili da se utvrdi postojanje prava stvarne službenosti na poslužnom dobru u svojini tužilaca, nepokretnosti kp. br. .. upisane u LN br. .. KO ... u korist tužene kao vlasnika povlasnog dobra u površini od 387 m2, u merama i granicama bliže opisanim ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci i tuženi su blagovremeno izjavili revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava, tužioci pobijajući je u stavu drugom i trećem izreke, a tuženi pobijajući je u stavu prvom izreke zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilaca.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilaca u smislu člana 410. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud nalazi da je revizija dozvoljena, jer je drugostepeni sud ukinuo presudu prvostepenog suda i odbacio tužbu, kada je odlučivao o žalbi tuženog protiv presude kojom je tužbeni zahtev tužilaca usvojen (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.06.2020. godine).

Ispitujući drugostepenu presudu u pobijanom delu stava drugog izreke u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su suvlasnici na katastarskoj parceli br. .. KO ..., preko koje je izgrađena traka dalekovoda br. .. TS Niš 2 – TS Leskovac 2, kao koridor Niš – Makedonija. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka geometra utvrđena je identifikacija parcele tužilaca upisana kao poljoprivredno zemljište, njiva 2. klase, ukupne površine 4.608 m2. Kabal dalekovoda prostire se u pravcu severoistok – jugozapad na visini od 18,21 m do 18,67 m u odnosu na visinu terena, a zaštitna zona dalekovoda zahvata severoistočni deo kp. br. .. u površini od 387 m2 u merama i granicama bliže navedenim u ovim nalazima, pa tužiocima kao suvlasnicima pripada po 193,59 m2 od ukupne sporne površine. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka poljoprivredne struke utvrđena je tržišna vrednost parcele tužilaca, pa je shodno zauzetosti parcele dalekovodom od 30% određena visina naknade shodno udelima tužilaca, i to po 10.240,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je izgradnjom elektromreže od strane tuženog konstituisana zakonska stvarna službenost prelaskom vodova vazdušnim putem preko parcele tužilaca i da tužioci imaju pravni interes za ovu tužbu za utvrđenje. Tužiocima kao vlasnicima poslužnog dobra pripada odgovarajuća naknada shodno članu 53. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da tužiocima kao vlasnicima poslužnog dobra pripada pravilno utvrđena odgovarajuća naknada za stvarnu službenost na teret tuženog kao vlasnika povlasnog dobra shodno članu 53. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Međutim, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu tužilaca u delu za utvrđenje službenosti primenom člana 194. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da tužioci nemaju pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje, jer to pravo pripada samo vlasniku povlasnog dobra, po odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je učinio bitnu povredu postupka iz člana 74. stav 1. u vezi člana 194. ZPP, što je uticalo na zakonitost odluke.

Stranačka legitimacija u parnici predstavlja materijalno-pravni odnos stranke prema predmetu spora, odnosno prema pravu radi čije zaštite je parnica pokrenuta. Stoga su u parnici stvarno legitimisani kao učesnici subjekti materijalno-pravnog odnosa iz koga je parnica nastala. To znači da je tužilac aktivno legitimisan kada iz materijalno-pravnog odnosa iz koga je nastao spor proizlazi njegovo pravo da zahteva utvrđenje nekog prava, izvršenje činidbe ili trpljenje, a tuženi je pasivno legitimisan kada iz istog odnosa proizlazi njegova obaveza da trpi ili izvrši ono što tužilac ima pravo zahtevati.

Pravni interes za vođenje parnice i aktivna legitimacija su različite kategorije, pa je posledica nepostojanja pravnog interesa odbačaj tužbe, dok nedostatak aktivne ili pasivne legitimacije podrazumeva meritorno odlučivanje odnosno odbijanje zahteva. Pravni interes kod tužbe za utvrđenje ocenjuje se sa stanovišta primene materijalnog i procesnog prava. Odredbom člana 194. stav 2. ZPP propisani su uslovi za podnošenje tužbe za utvrđenje. Tužilac može podneti tužbu za utvrđenje ako ima pravni interes za pružanje ovog vida pravne zaštite. Pravni interes je procesna pretpostavka o kojoj sud vodi računa po službenoj dužnosti i po prigovoru stranaka do zaključenja glavne rasprave i bitno je da postoji u trenutku donošenja odluke o osnovanosti tužbenog zahteva.

Po stanovištu Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju ne radi se o ustanovljavanju prava stvarne službenosti iz člana 56. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, već o utvrđenju da je već zasnovana zakonska službenost postavljanja dalekovoda, koji se prostire iznad parcele tužilaca, a tužioci traže utvrđenje tog tereta navodeći da imaju pravni interes koji se ogleda u njihovom pravu da traže odgovarajuću naknadu, u pravu da znaju u kom delu im je ograničeno pravo svojine utvrđenjem službenosti, kao i radi upisivanja tog prava u katastar nepokretnosti radi ostvarivanja poreskih olakšica, što je drugostepeni sud propustio da oceni sa stanovišta postojanja pravnog interesa tužilaca za podnošenje tužbe.

U ponovljenom postupku drugostepeni sud će imati u vidu navedene primedbe i doneti pravilnu odluku u ovom delu.

Iz svega iznetog odlučeno je kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, u vezi člana 420. stav 6. ZPP.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku jer ne postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite je odgovarajuća naknada povodom konstituisanja zakonske stvarne službenosti prolaskom kabla električne energije vazdušnim putem iznad katastarske parcele u vlasništvu tužilaca na osnovu odredbe člana 53. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Odluke nižestepenih sudova o obavezi tuženog da tužiocima isplati naknadu i ocena prigovora zastarelosti potraživanja u skladu je sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 23.01.2017. godine. Delom revizijskih navoda se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP. Pored toga, bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se posredno revizijom ukazuje ne predstavljaju dozvoljeni revizijski razlog. Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari radi utvrđenja prava službenosti i naknade podneta je 08.12.2020. godine, vrednost predmeta spora je 10.000,00 dinara. U podnesku od 18.11.2021. godine tužioci su preinačili tužbu i kao vrednost predmeta spora označili 20.480,00 dinara.

Prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju jer to nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković