Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u nedeljniku ''VV'' je 01.10.2014. godine na … strani objavljena fotografija tužilje i fotografija njenog telefona kao ilustracija teksta ''…'' autora BB. U tekstu je navedeno: ''Evo šta u pauzama snimanja ... radi AA – surfuje po internetu a tamo odličan recept za ćuretinu. AA ga je dobro proučila i odmah okrenula svog dečka DD. Nema sumnje da ga je pozvala na večeru a na jelovniku vidite i sami šta''. Tekst ilustruje tri fotografije, prva na kojoj je prikazana tužilja sa članom žirija ĐĐ, druga koja prikazuje telefon u rukama tužilje na kome se vidi fejsbuk profil tužilje i recept za ćuretinu i treća na kojoj je prikazan telefon u rukama tužilje na kome se vidi lista poziva na telefonu tužilje sa imenom i prezimenom EE s nadimkom … i dva puta imenom DD. Tužena BB kao autor teksta kao ni fotograf nisu tražili saglasnost tužilje za objavljivanje navedene fotografije telefona.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan s obzirom da su objavljene fotografije telefona tužilje sa listom poziva trećim licima i da je na taj način povređena privatnost tužilje i pričinjena joj šteta a sve s obzirom da nije pribavljen njen pristanak za objavljivanje informacije iz privatnog života. Međutim, drugostepeni sud nalazi da nije sporna činjenica da se informacija iz privatnog života, a u konkretnom slučaju se radi o tome, ne mogu objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče. Međutim, tužilja u konkretnom slučaju nije dokazala postojanje štete s obzirom da nije došlo do poremećaja njene duševne ravnoteže odnosno da ona nije trpela takve duševne bolove koji bi se mogli smatrati nematerijalnom štetom. Zbog toga je prvostepena presuda preinačena i tužiljin tužbeni zahtev u celosti odbijen.

U vreme kada je objavljen sporni sadržaj primenjivao se Zakon o javnom informisanju i medijima (''Službeni glasnik RS'' 83/2014). Taj zakon u članu 80. st. 1. i 4. je utvrdio da informacija iz privatnog života odnosno lični zapis, zapis lika i zapis glasa ne može se objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče odnosno lica čije reči, lik, odnosno glas sadrži ako se pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice. Informacije se ne mogu objaviti bez pristanka onoga na koga se odnose ako bi objavljivanjem bilo povređeno njegovo pravo na privatnost ili koje drugo pravo. Nema sumnje da se u konkretnom slučaju može zaključiti na koja se lica odnosi sporni sadržaj. Da bi se moglo odgovoriti na pitanje da li je u konkretnom slučaju povređeno pravo na privatnost neophodno je da se pođe od toga šta je to privatnost odnosno privatni život. O tome ne postoji nikakva opšte prihvaćena definicija pa ima shvatanja da je pravo na privatni život pravo pojedinca da bude ostavljen na miru, zatim ima mišljenja da je to pravo na privatnu sferu, odnosno pravo čoveka da živi kako želi zaštićen od javnosti (Evropska komisija povodom predmeta Van Ostevrik protiv Belgije iz 1979. godine), a postoji i shvatanje da se privatni život odnosi na onu sferu života u kojoj se pojedinac slobodno razvija i ostvaruje kao ličnost. Ako se pođe od ovih shvatanja privatnosti, koja prihvata i ovaj sud, onda to znači da se kod povrede prava na privatnost kao jednog od prava ličnosti i odredbe člana 112. Zakona o informisanju i medijima u vezi čl. 155. i 200. ZOO moraju specifično tumačiti. Naime, pomenute odredbe zakona predviđaju da lice na koje se odnosi informacija čije je objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima zabranjeno a koje zbog njenog objavljivanja trpi štetu ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama tog zakona pri čemu se kao opšti propis tretira ZOO odnosno pomenute odredbe tog zakona. Postojanje štete i po Zakonu o javnom informisanju i medijima i po ZOO je svakako uslov da bi se ostvarilo pravo na njenu naknadu i upravo na tom se i zasniva odluka drugostepenog suda koji smatra da tužilja u ovom slučaju nije pretrpela štetu odnosno nije dokazala tu činjenicu. Kada se ima u vidu karakter prava na privatnost kao jednog od prava ličnosti onda nije prihvatljiv stav drugostepenog suda da u konkretnom slučaju ne postoji šteta na strani tužilje. Sama činjenica da je došlo do zadiranja u pravo privatnosti na način kako je to utvrđeno u nižestepenim odlukama daje tužilji pravo na naknadu nematerijalne štete. Otuda tužilja u ovakvoj situaciji nije morala ni da dokazuje da je taj vid štete pretrpela jer je pretpostavka da samo zadiranje u pravo privatnosti na način kako je to u konkretnom slučaju izvršeno dovodi do povrede prava ličnosti, a samim tim i do nematerijalne štete. Uostalom, tužilja je kao parnična stranka i navela da je zbog navedenog bila povređena.

Iz navedenog proizilazi da tužilja osnovano u svojoj reviziji navodi da je u konkretnom slučaju drugostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je ovaj sud i preinačio drugostepenu odluku na način naveden u izreci ove odluke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić