Против правноснажне другостепене пресуде тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП (''Службени гласник РС'' 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да је тужиљина ревизија основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, у недељнику ''ВВ'' је 01.10.2014. године на … страни објављена фотографија тужиље и фотографија њеног телефона као илустрација текста ''…'' аутора ББ. У тексту је наведено: ''Ево шта у паузама снимања ... ради АА – сурфује по интернету а тамо одличан рецепт за ћуретину. АА га је добро проучила и одмах окренула свог дечка ДД. Нема сумње да га је позвала на вечеру а на јеловнику видите и сами шта''. Текст илуструје три фотографије, прва на којој је приказана тужиља са чланом жирија ЂЂ, друга која приказује телефон у рукама тужиље на коме се види фејсбук профил тужиље и рецепт за ћуретину и трећа на којој је приказан телефон у рукама тужиље на коме се види листа позива на телефону тужиље са именом и презименом ЕЕ с надимком … и два пута именом ДД. Тужена ББ као аутор текста као ни фотограф нису тражили сагласност тужиље за објављивање наведене фотографије телефона.

Полазећи од напред утврђеног чињеничног стања, првостепени суд налази да је тужбени захтев тужиље делимично основан с обзиром да су објављене фотографије телефона тужиље са листом позива трећим лицима и да је на тај начин повређена приватност тужиље и причињена јој штета а све с обзиром да није прибављен њен пристанак за објављивање информације из приватног живота. Међутим, другостепени суд налази да није спорна чињеница да се информација из приватног живота, а у конкретном случају се ради о томе, не могу објавити без пристанка лица чијег се приватног живота информација тиче. Међутим, тужиља у конкретном случају није доказала постојање штете с обзиром да није дошло до поремећаја њене душевне равнотеже односно да она није трпела такве душевне болове који би се могли сматрати нематеријалном штетом. Због тога је првостепена пресуда преиначена и тужиљин тужбени захтев у целости одбијен.

У време када је објављен спорни садржај примењивао се Закон о јавном информисању и медијима (''Службени гласник РС'' 83/2014). Тај закон у члану 80. ст. 1. и 4. је утврдио да информација из приватног живота односно лични запис, запис лика и запис гласа не може се објавити без пристанка лица чијег се приватног живота информација тиче односно лица чије речи, лик, односно глас садржи ако се при објављивању може закључити које је то лице. Информације се не могу објавити без пристанка онога на кога се односе ако би објављивањем било повређено његово право на приватност или које друго право. Нема сумње да се у конкретном случају може закључити на која се лица односи спорни садржај. Да би се могло одговорити на питање да ли је у конкретном случају повређено право на приватност неопходно је да се пође од тога шта је то приватност односно приватни живот. О томе не постоји никаква опште прихваћена дефиниција па има схватања да је право на приватни живот право појединца да буде остављен на миру, затим има мишљења да је то право на приватну сферу, односно право човека да живи како жели заштићен од јавности (Европска комисија поводом предмета Van Ostevrik против Белгије из 1979. године), а постоји и схватање да се приватни живот односи на ону сферу живота у којој се појединац слободно развија и остварује као личност. Ако се пође од ових схватања приватности, која прихвата и овај суд, онда то значи да се код повреде права на приватност као једног од права личности и одредбе члана 112. Закона о информисању и медијима у вези чл. 155. и 200. ЗОО морају специфично тумачити. Наиме, поменуте одредбе закона предвиђају да лице на које се односи информација чије је објављивање у складу са Законом о јавном информисању и медијима забрањено а које због њеног објављивања трпи штету има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама тог закона при чему се као општи пропис третира ЗОО односно поменуте одредбе тог закона. Постојање штете и по Закону о јавном информисању и медијима и по ЗОО је свакако услов да би се остварило право на њену накнаду и управо на том се и заснива одлука другостепеног суда који сматра да тужиља у овом случају није претрпела штету односно није доказала ту чињеницу. Када се има у виду карактер права на приватност као једног од права личности онда није прихватљив став другостепеног суда да у конкретном случају не постоји штета на страни тужиље. Сама чињеница да је дошло до задирања у право приватности на начин како је то утврђено у нижестепеним одлукама даје тужиљи право на накнаду нематеријалне штете. Отуда тужиља у оваквој ситуацији није морала ни да доказује да је тај вид штете претрпела јер је претпоставка да само задирање у право приватности на начин како је то у конкретном случају извршено доводи до повреде права личности, а самим тим и до нематеријалне штете. Уосталом, тужиља је као парнична странка и навела да је због наведеног била повређена.

Из наведеног произилази да тужиља основано у својој ревизији наводи да је у конкретном случају другостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, због чега је овај суд и преиначио другостепену одлуку на начин наведен у изреци ове одлуке, на основу члана 416. став 1. ЗПП.

Председник већа судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић