Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u braku tužilje VV i tuženog GG, razvedenog pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 2170/13 od 11.10.2013. godine, rođeni su maloletni AA ... godine i maloletni BB ... godine. Po razvodu braka maloletna deca poverena su majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i uređen je model viđanja dece sa ocem, koji način održavanja kontakata je izmenjen pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 872/17 od 31.08.2017. godine. Prema izmenjenom modelu otac, koji je nastavio da živi u ..., decu koja su sa majkom živela u ..., viđao je jednom u toku radne nedelje od 16,00 do 20,00 časova i u skladu sa svojim poslovnim obavezama svakog drugog vikenda od subote u 9,00 časova do nedelje u 20,00 časova, poslednji vikend u mesecu u istom terminu, prvih deset dana zimskog i 15 dana letnjeg godišnjeg odmora, tokom rođendana roditelja, deda i baba svake godine i tokom državnih i verskih praznika naizmenično počev od 2018. godine. Prilikom viđanja dece otac je maloletne sinove preuzimao na adresi majke i na istu ih vraćao, a izdržavanju dece nije doprinosio zbog čega je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K 635/18 od 12.03.2019. godine oglašen krivim za krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ, i izrečena mu je uslovna osuda.

Od 12.03.2017. godine, kada je zbog očevog blagog udarca po glavi udario o sto i povredio usnu, maloletni AA sa tuženim GG ne održava kontakte, odbija da ga viđa, dok je maloletni BB oca redovno viđao do 11.10.2020. godine, kada je u telefonskom razgovoru odbio da ide kod oca, sa obrazloženjem da mu deda, tuženi DD, dira genitalije. Tom prilikom otac je BB pitao da li je glup ili lud, rekao mu da je bezobrazan i opsovao ga, što je kod deteta izazvalo strah i uznemirenost. Kako se tuženi GG prema tužilji VV grubo ponašao, vređao je i pretio, prema njemu su dana 15.12.2020. godine izrečene hitne mere zaštite tužilaca od nasilja u porodici u trajanju od 30 dana.

Centri za socijalni rad u Novom Sadu i Novom Beogradu, dali su izveštaje na osnovu pojedinačne opservacije parničnih stranaka zbog čega se pristupilo veštačenju od strane komisije veštaka psihologa. Prema izveštaju komisije veštaka od 09.11.2021. godine, iako je nalaz dat bez opservacije oca koji se pozivu nije odazvao, hronologija događaja ukazuje na porodične interakcije i karakteristike ličnosti njenih članova. Po razvodu braka tuženi GG nije uspeo da svojim roditeljskim angažovanjem očuva odnos sa maloletnim AA, što je dovelo do otuđenosti deteta koje kontakte sa ocem odbija ne iz straha već zbog želje da time oca kazni. Za razliku od brata, maloletni BB ima pozitivan stav i potrebu za interakcijom i emotivnom bliskošću sa ocem koji mu nedostaje, ali kako ga duži vremenski period nije viđao, u cilju stvaranja odgovarajućih uslova za reuspostavljanje kontakata, viđanje treba organizovati u kontrolisanim uslovima – u prostorijama Centra za socijalni rad i uz prisustvo psihologa očevo neprimereno obraćanje maloletnom BB, kao detetu nižeg uzrasta, nema elemente verbalnog nasilja i nema elemente zloupotrebe roditeljskog prava ili grubog zanemarivanja roditeljske dužnosti, zbog čega se korektivni i opominjući efekat postiže izricanjem šestomesečne najblaže mere zaštite od nasilja u porodici tuženom GG u odnosu na tužioce.

Polazeći od izloženog činjeničnog stanja i okolnosti da se tuženi GG odazvao samo pozivu Centra za socijalni rad u Novom Beogradu, prvostepeni sud je istog u celosti lišio roditeljskog prava i izrekao mere zaštite od nasilja u porodici koje podrazumevaju zabranu tuženom GG da se približava tužiocima na udaljenosti manjoj od 300 metara, da se uzdržava od približavanja istima na ovoj udaljenosti, da pristupa u prostor oko mesta stanovanja tužilaca na udaljenosti manjoj od 300 metara i da se uzdržava od pristupa u isti prostor. Svoje stanovište je obrazložio ukazivanjem da se zbog pasivnog držanja tuženog GG njegove roditeljske sposobnosti ne mogu adekvatno proceniti niti se valjano može razmotriti svrsishodnost blažih mera zaštite, pa se opredelio za viši nivo zaštite tužilaca kod kojih opisano postupanje bivšeg supruga i oca izaziva strah i uznemirenost.

Polazeći od navedenog nalaza Komisije veštaka psihologa, te od člana 80. i člana 81. Porodičnog zakona, drugostepeni sud je ocenio da odnos otuđenosti maloletnog AA nije posledica zanemarivanja roditeljskih dužnosti tuženog GG, već rezultat neodgovarajućeg pristupa i nenalaženja adekvatnog načina da sa detetom izgradi bliske emotivne odnose, saglasno čemu je ocenio da nema osnova za potpuno lišenje oca roditeljskog prava. Događaj iz 2017. godine posle koga je AA odbio da viđa oca, ne može se kvalifikovati kao fizičko zlostavljanje deteta u smislu člana 81. stav 2. tačka 1. Porodičnog zakona, jer je u pitanju incident uzrokovan pogrešnim vaspitnim metodama. U odnosu na maloletnog BB, koji ima potrebu za emotivnom bliskošću sa ocem, aktuelno duži vremenski period odsutnim iz njegovog života, nema osnova za lišenje roditeljskog prava tuženog GG. Očigledno neodmerena reakcija prilikom telefonskog razgovora sa detetom nema elemente zloupotrebe roditeljskog prava, odnosno grubog zanemarivanja roditeljske dužnosti, ali ukazuje na potrebu uspostavljanja odnosa roditelja i deteta u kontrolisanim uslovima u prostorijama Centra za socijalni rad i uz prisustvo psihologa u periodu od šest meseci.

Drugostepeni sud je ocenio da je u cilju prevazilažanja postojećih napetosti u porodičnim odnosima, dovoljno izreći najblažu meru zaštite koja podrazumeva zabranu daljeg uznemiravanja i uzdržavanja od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim se ugrožavaju telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo tužilaca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio odredbe Porodičnog zakona kada je prvostepenu presudu u navedenom delu preinačio.

Sadržina roditeljskog prava regulisana je članovima 68-74 Porodičnog zakona, a članom 77. stav 3. Porodičnog zakona predviđeno je samostalno vršenje roditeljskog prava na osnovu odluke suda kod odsustva sporazuma roditelja o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, a rukovodni kriterijum je najbolji interes deteta. Članovima 81. i 82. Porodičnog zakona, propisani su uslovi za potpuno ili delimično lišenje roditeljskog prava, koji se u konkretnom slučaju nisu stekli.

Članom 81. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da roditelj koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, može biti potpuno lišen roditeljskog prava i to ako saglasno članu 81. stav 2. tačka 2. Porodičnog zakona, fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete.

Pravilnom primenom materijalnog prava, drugostepeni sud je ocenio da se opisano postupanje tuženog GG ne može smatrati grubim zanemarivanjem roditeljskih dužnosti već je posledica neumešnosti oca da na primeren način uspostavi i razvija kontakte sa svojim maloletnim sinovima, od kojih stariji AA kontakt sa ocem izričito odbija i smatra ga sankcijom za izdvojeni incident 2017. godine, dok maloletni BB pokazuje potrebu za očevim prisustvom, što je drugostepeni sud pravilno regulisao kroz model šestomesečnog viđanja maloletnog BB sa ocem u kontrolisanim uslovima u prostorijama Centra za socijalni rad i uz prisustvo stručnog lica, te ocenio da u konkretnom slučaju nema mesta lišenju oca roditeljskog prava. Pri tome je prihvaćeno mišljenje komisije veštaka, a uz zaključak da lišenje održavanja ličnih odnosa ne bi odgovaralo najboljem interesu maloletnog BB, preuređen je model po kojem se odnosi odvijaju.

Polazeći od člana 197. stav 1. Porodičnog zakona kojim je propisano da je nasilje u porodici ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice, shodno članu 197. stav 3. tačka 1. i 2. Porodičnog zakona – u konkretnom slučaju bivše supruge i dece, pravilno je drugostepeni sud ocenio da postoji osnov za određivanje navedene mere zaštite. Odgovarajućom primenom materijalnog prava, na činjenično stanje utvrđeno primarno nalazom komisije veštaka psihologa, drugostepeni sud je pravilno ocenio da su shodno članu 198. stav 2. tačka 5. Porodičnog zakona opravdane najblaže mere zaštite od nasilja u porodici ne samo odgovarajuće stepenu narušenosti porodičnih odnosa već su i u funkciji korigovanja ponašanja tuženog GG i uspostavanje kontakata, prvenstveno sa maloletnim BB.

Zakonska definicija nasilja u porodici omogućava sveobuhvatnu zaštitu, sprečavanje i suzbijanje nasilja u porodici i obuhvata sve moguće vidove ispoljavanja nasilja, odnosno svako drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje kojim se ugrožavaju osnovne vrednosti ljudskog bića – njegov telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo. Drskost, bezobzirnost i zlonamernost su komponente nasilja u porodici, njegova suštinska obeležja, koja ga jasno razlikuju od dozvoljenog ponašanja. Ovi pojmovi predstavljaju tipične pravne standarde, čiju sadržinu sud ceni prema okolnostima konkretnog slučaja.

Svrha zaštitnih porodično pravnih mera jeste da se njihovom primenom spreči ponovno ponašanje sa elementima nasilja u porodici, da se obezbedi nužna zaštita fizičkog i psihičkog intergiriteta, zdravlja i lične bezbednosti člana porodice koji se oseća ugroženim, kao i da se otklone okolnosti koje pogoduju i podstiču ponavljanje nasilja, odnosno vršenje nasilja u bilo kom vidu. Koja mera zaštite će se izreći zavisi od konkretne radnje koja predstavlja nasilje u porodici, opasnosti koja se tom radnjom izaziva, uznemirenosti člana porodice zbog tako preduzete radnje, njegove ugroženosti, kao i procene stepena opasnosti od ponovljenog nasilja.

Ocenom utvrđenog činjeničnog stanja i primenom definisanog pravnog standarda saglasno citiranim odredba Porodičnog zakona, drugostepeni sud je pravilno ocenio adekvatnost izrečene mere zaštite od nasilja u porodici koja, saglasno nalazu komisije veštaka, obezbeđuje odgovarajući stepen zaštite tužilaca.

Protivno revizijskim navodima, prilikom donošenja svoje odluke, drugostepeni sud se pravilno rukovodio relevantnim materijalnopravnim odredbama i nalazom komisije veštaka, kao i najboljim interesom maloletne dece predviđeni Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta i usvojenim članom 6. Porodičnog zakona u vidu pravnog standarda koji se ceni prema okolnostima konkretnog slučaja. Navedena mera zaštite od nasilja u porodici na odgovarajući način će zaštititi i tužilju VV i obezbediti njen psihički mir i stabilnost. Pravilnom primenom člana 207. Porodičnog zakona, rukovodeći se razlozima pravičnosti, drugostepeni sud je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić