Према утврђеном чињеничном стању, у браку тужиље ВВ и туженог ГГ, разведеног правноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду П2 2170/13 од 11.10.2013. године, рођени су малолетни АА ... године и малолетни ББ ... године. По разводу брака малолетна деца поверена су мајци на самостално вршење родитељског права и уређен је модел виђања деце са оцем, који начин одржавања контаката је измењен правноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду П2 872/17 од 31.08.2017. године. Према измењеном моделу отац, који је наставио да живи у ..., децу која су са мајком живела у ..., виђао је једном у току радне недеље од 16,00 до 20,00 часова и у складу са својим пословним обавезама сваког другог викенда од суботе у 9,00 часова до недеље у 20,00 часова, последњи викенд у месецу у истом термину, првих десет дана зимског и 15 дана летњег годишњег одмора, током рођендана родитеља, деда и баба сваке године и током државних и верских празника наизменично почев од 2018. године. Приликом виђања деце отац је малолетне синове преузимао на адреси мајке и на исту их враћао, а издржавању деце није доприносио због чега је правноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду К 635/18 од 12.03.2019. године оглашен кривим за кривично дело недавање издржавања из члана 195. став 1. КЗ, и изречена му је условна осуда.

Од 12.03.2017. године, када је због очевог благог ударца по глави ударио о сто и повредио усну, малолетни АА са туженим ГГ не одржава контакте, одбија да га виђа, док је малолетни ББ оца редовно виђао до 11.10.2020. године, када је у телефонском разговору одбио да иде код оца, са образложењем да му деда, тужени ДД, дира гениталије. Том приликом отац је ББ питао да ли је глуп или луд, рекао му да је безобразан и опсовао га, што је код детета изазвало страх и узнемиреност. Како се тужени ГГ према тужиљи ВВ грубо понашао, вређао је и претио, према њему су дана 15.12.2020. године изречене хитне мере заштите тужилаца од насиља у породици у трајању од 30 дана.

Центри за социјални рад у Новом Саду и Новом Београду, дали су извештаје на основу појединачне опсервације парничних странака због чега се приступило вештачењу од стране комисије вештака психолога. Према извештају комисије вештака од 09.11.2021. године, иако је налаз дат без опсервације оца који се позиву није одазвао, хронологија догађаја указује на породичне интеракције и карактеристике личности њених чланова. По разводу брака тужени ГГ није успео да својим родитељским ангажовањем очува однос са малолетним АА, што је довело до отуђености детета које контакте са оцем одбија не из страха већ због жеље да тиме оца казни. За разлику од брата, малолетни ББ има позитиван став и потребу за интеракцијом и емотивном блискошћу са оцем који му недостаје, али како га дужи временски период није виђао, у циљу стварања одговарајућих услова за реуспостављање контаката, виђање треба организовати у контролисаним условима – у просторијама Центра за социјални рад и уз присуство психолога очево непримерено обраћање малолетном ББ, као детету нижег узраста, нема елементе вербалног насиља и нема елементе злоупотребе родитељског права или грубог занемаривања родитељске дужности, због чега се корективни и опомињући ефекат постиже изрицањем шестомесечне најблаже мере заштите од насиља у породици туженом ГГ у односу на тужиоце.

Полазећи од изложеног чињеничног стања и околности да се тужени ГГ одазвао само позиву Центра за социјални рад у Новом Београду, првостепени суд је истог у целости лишио родитељског права и изрекао мере заштите од насиља у породици које подразумевају забрану туженом ГГ да се приближава тужиоцима на удаљености мањој од 300 метара, да се уздржава од приближавања истима на овој удаљености, да приступа у простор око места становања тужилаца на удаљености мањој од 300 метара и да се уздржава од приступа у исти простор. Своје становиште је образложио указивањем да се због пасивног држања туженог ГГ његове родитељске способности не могу адекватно проценити нити се ваљано може размотрити сврсисходност блажих мера заштите, па се определио за виши ниво заштите тужилаца код којих описано поступање бившег супруга и оца изазива страх и узнемиреност.

Полазећи од наведеног налаза Комисије вештака психолога, те од члана 80. и члана 81. Породичног закона, другостепени суд је оценио да однос отуђености малолетног АА није последица занемаривања родитељских дужности туженог ГГ, већ резултат неодговарајућег приступа и неналажења адекватног начина да са дететом изгради блиске емотивне односе, сагласно чему је оценио да нема основа за потпуно лишење оца родитељског права. Догађај из 2017. године после кога је АА одбио да виђа оца, не може се квалификовати као физичко злостављање детета у смислу члана 81. став 2. тачка 1. Породичног закона, јер је у питању инцидент узрокован погрешним васпитним методама. У односу на малолетног ББ, који има потребу за емотивном блискошћу са оцем, актуелно дужи временски период одсутним из његовог живота, нема основа за лишење родитељског права туженог ГГ. Очигледно неодмерена реакција приликом телефонског разговора са дететом нема елементе злоупотребе родитељског права, односно грубог занемаривања родитељске дужности, али указује на потребу успостављања односа родитеља и детета у контролисаним условима у просторијама Центра за социјални рад и уз присуство психолога у периоду од шест месеци.

Другостепени суд је оценио да је у циљу превазилажања постојећих напетости у породичним односима, довољно изрећи најблажу меру заштите која подразумева забрану даљег узнемиравања и уздржавања од сваког дрског, злонамерног и безобзирног понашања којим се угрожавају телесни интегритет, душевно здравље и спокојство тужилаца.

По оцени Врховног касационог суда, правилно је другостепени суд применио одредбе Породичног закона када је првостепену пресуду у наведеном делу преиначио.

Садржина родитељског права регулисана је члановима 68-74 Породичног закона, а чланом 77. став 3. Породичног закона предвиђено је самостално вршење родитељског права на основу одлуке суда код одсуства споразума родитеља о заједничком вршењу родитељског права, а руководни критеријум је најбољи интерес детета. Члановима 81. и 82. Породичног закона, прописани су услови за потпуно или делимично лишење родитељског права, који се у конкретном случају нису стекли.

Чланом 81. став 1. Породичног закона, прописано је да родитељ који злоупотребљава права или грубо занемарује дужности из садржине родитељског права, може бити потпуно лишен родитељског права и то ако сагласно члану 81. став 2. тачка 2. Породичног закона, физички, сексуално или емоционално злоставља дете.

Правилном применом материјалног права, другостепени суд је оценио да се описано поступање туженог ГГ не може сматрати грубим занемаривањем родитељских дужности већ је последица неумешности оца да на примерен начин успостави и развија контакте са својим малолетним синовима, од којих старији АА контакт са оцем изричито одбија и сматра га санкцијом за издвојени инцидент 2017. године, док малолетни ББ показује потребу за очевим присуством, што је другостепени суд правилно регулисао кроз модел шестомесечног виђања малолетног ББ са оцем у контролисаним условима у просторијама Центра за социјални рад и уз присуство стручног лица, те оценио да у конкретном случају нема места лишењу оца родитељског права. При томе је прихваћено мишљење комисије вештака, а уз закључак да лишење одржавања личних односа не би одговарало најбољем интересу малолетног ББ, преуређен је модел по којем се односи одвијају.

Полазећи од члана 197. став 1. Породичног закона којим је прописано да је насиље у породици понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље и спокојство другог члана породице, сходно члану 197. став 3. тачка 1. и 2. Породичног закона – у конкретном случају бивше супруге и деце, правилно је другостепени суд оценио да постоји основ за одређивање наведене мере заштите. Одговарајућом применом материјалног права, на чињенично стање утврђено примарно налазом комисије вештака психолога, другостепени суд је правилно оценио да су сходно члану 198. став 2. тачка 5. Породичног закона оправдане најблаже мере заштите од насиља у породици не само одговарајуће степену нарушености породичних односа већ су и у функцији кориговања понашања туженог ГГ и успоставање контаката, првенствено са малолетним ББ.

Законска дефиниција насиља у породици омогућава свеобухватну заштиту, спречавање и сузбијање насиља у породици и обухвата све могуће видове испољавања насиља, односно свако дрско, безобзирно и злонамерно понашање којим се угрожавају основне вредности људског бића – његов телесни интегритет, душевно здравље и спокојство. Дрскост, безобзирност и злонамерност су компоненте насиља у породици, његова суштинска обележја, која га јасно разликују од дозвољеног понашања. Ови појмови представљају типичне правне стандарде, чију садржину суд цени према околностима конкретног случаја.

Сврха заштитних породично правних мера јесте да се њиховом применом спречи поновно понашање са елементима насиља у породици, да се обезбеди нужна заштита физичког и психичког интергиритета, здравља и личне безбедности члана породице који се осећа угроженим, као и да се отклоне околности које погодују и подстичу понављање насиља, односно вршење насиља у било ком виду. Која мера заштите ће се изрећи зависи од конкретне радње која представља насиље у породици, опасности која се том радњом изазива, узнемирености члана породице због тако предузете радње, његове угрожености, као и процене степена опасности од поновљеног насиља.

Оценом утврђеног чињеничног стања и применом дефинисаног правног стандарда сагласно цитираним одредба Породичног закона, другостепени суд је правилно оценио адекватност изречене мере заштите од насиља у породици која, сагласно налазу комисије вештака, обезбеђује одговарајући степен заштите тужилаца.

Противно ревизијским наводима, приликом доношења своје одлуке, другостепени суд се правилно руководио релевантним материјалноправним одредбама и налазом комисије вештака, као и најбољим интересом малолетне деце предвиђени Конвенцијом Уједињених нација о правима детета и усвојеним чланом 6. Породичног закона у виду правног стандарда који се цени према околностима конкретног случаја. Наведена мера заштите од насиља у породици на одговарајући начин ће заштитити и тужиљу ВВ и обезбедити њен психички мир и стабилност. Правилном применом члана 207. Породичног закона, руководећи се разлозима правичности, другостепени суд је одлучио да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић