Rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž 202/2023 od 17.05.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačeno je prvostepeno rešenje u stavu prvom izreke, tako što su utvrđeni suvlasnički udeli predlagačima i protivnicima predlagača na nepokretnostima koje su im navedenim rešenjem pripale, na način bliže naveden u ovom stavu izreke, dok je odbijena žalba protivnika predlagača ŽŽ u preostalom delu i potvrđeno provstepeno rešenje u preostalom delu stava prvog izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba predlagača AA, BB, VV i GG i potvrđeno je prvostepeno rešenje u odbijajućem delu stava drugog izreke. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi predlagača AA, BB, VV i GG za naknadu troškova žalbenog postupka na teret protivnika predlagača. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev protivnika predlagača za naknadu troškova žalbenog postupka na teret predlagača AA, BB, VV i GG.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu, protivnika predlagača ŽŽ je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji protivnika predlagača kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakonn) u vezi sa članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku – ZVP („Službeni glasnik RS“, broj 45/13... 14/22), Vrhovni sud je imao u vidu da iz navoda revizije protivnika predlagača ne proizilazi da postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ne postoji potreba novog tumačenja prava, kao ni neujednačena sudska praksa. Pored toga, protivnik predlagača nije uz reviziju dostavio odluke iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari. Razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba vanparničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Imajući u vidu navedeno, kao i da se u konkretnom slučaju radi o vanparničnom postupku radi fizičke deobe, u kojima odluka i primena materijalnog prava zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, na osnovu čega ovaj sud dalje nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je u skladu s tim i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, koji se primenjuje na osnovu člana 27. stav 2. i člana 30. stav 2. ZVP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 27. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, propisano je da je u postupku u kome se odlučuje o imovinsko-pravnim stvarima revizija dozvoljena pod uslovima pod kojima se po Zakonu o parničnom postupku može izjaviti revizija u imovinsko-pravnim sporovima, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Odredbom člana 420. stav 1. ZPP, propisano je da se revizija može izjaviti i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen, ali primenom stava 2. istog člana, revizija protiv rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, što znači da je uslovljena graničnom vrednošću za izjavljivanje revizije, propisanom članom 403. stav 2. ZPP.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Za ocenu prava na reviziju protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda u vanparničnom postupku, merodavna je vrednost koju je predlagač – stranka označila u predlogu kao vrednost zahteva, a ako to stranka nije učinila, merodavna je vrednost na koju je plaćena ili određena sudska taksa. U konkretnom slučaju predlagači nisu u predlogu za deobu nepokretnosti označili vrednost zahteva, niti je to učinjeno do okončanja postupka pred prvostepenim sudom. Predlagačima je određena sudska taksa na predlog i odluku u iznosu od po 1.900,00 dinara.

U konkretnoj pravnoj stvari se radi o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev (predlog za fizičku deobu) odnosi na nenovčano potraživanje, pri čemu vrednost predmeta spora nije određena ni u predlogu za deobu nepokretnosti, a ni tokom postupka, te da je taksa na predlog i odluku određena u visini od po 1.900,00 dinara. Prema stanovištu Vrhovnog suda, kada vrednost predmeta spora nije označena u tužbi (predlogu), niti je označena ili utvrđena naknadno, do pravnosnažnog okončanja postupka, vrednost predmeta spora se utvrđuje prema određenoj, odnosno naplaćenoj sudskoj taksi. Taksenom tarifom – tarifni broj 1., Zakona o sudskim taksama („Sl. glasnik RS“ br. 28/94....95/18), propisano je da se taksa u iznosu od 1.900,00 dinara plaća za tužbu prema vrednosti predmeta spora do 10.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom radi o imovinskopravnom postupku, koji se odnosi na nenovčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja predloga, to je Vrhovni sud našao da revizija nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 420. stav 6. ZPP i člana 30. stav 2. ZVP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić