Решењем Вишег суда у Шапцу Гж 202/2023 од 17.05.2023. године, ставом првим изреке, преиначено је првостепено решење у ставу првом изреке, тако што су утврђени сувласнички удели предлагачима и противницима предлагача на непокретностима које су им наведеним решењем припале, на начин ближе наведен у овом ставу изреке, док је одбијена жалба противника предлагача ЖЖ у преосталом делу и потврђено провстепено решење у преосталом делу става првог изреке. Ставом другим изреке, одбијена је као неоснована жалба предлагача АА, ББ, ВВ и ГГ и потврђено је првостепено решење у одбијајућем делу става другог изреке. Ставом трећим изреке, одбијени су захтеви предлагача АА, ББ, ВВ и ГГ за накнаду трошкова жалбеног поступка на терет противника предлагача. Ставом четвртим изреке, одбијен је захтев противника предлагача за накнаду трошкова жалбеног поступка на терет предлагача АА, ББ, ВВ и ГГ.

Против правноснажног решења донетог у другом степену, противника предлагача ЖЖ је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. ЗПП.

Ценећи испуњеност услова за одлучивање о ревизији противника предлагача као изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20 и 10/23 – други законн) у вези са чланом 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку – ЗВП („Службени гласник РС“, број 45/13... 14/22), Врховни суд је имао у виду да из навода ревизије противника предлагача не произилази да постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, односно правних питања у интересу равноправности грађана, не постоји потреба новог тумачења права, као ни неуједначена судска пракса. Поред тога, противник предлагача није уз ревизију доставио одлуке из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој правној ствари. Разлози ревизије се делом односе на битне повреде одредаба ванпарничног поступка због чега се посебна ревизија не може изјавити. Имајући у виду наведено, као и да се у конкретном случају ради о ванпарничном поступку ради физичке деобе, у којима одлука и примена материјалног права зависе од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају, на основу чега овај суд даље налази да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, па је у складу с тим и одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 420. став 6. ЗПП, који се примењује на основу члана 27. став 2. и члана 30. став 2. ЗВП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 27. став 2. Закона о ванпарничном поступку, прописано је да је у поступку у коме се одлучује о имовинско-правним стварима ревизија дозвољена под условима под којима се по Закону о парничном поступку може изјавити ревизија у имовинско-правним споровима, ако овим или другим законом није друкчије одређено.

Одредбом члана 420. став 1. ЗПП, прописано је да се ревизија може изјавити и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно завршен, али применом става 2. истог члана, ревизија против решења није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде, што значи да је условљена граничном вредношћу за изјављивање ревизије, прописаном чланом 403. став 2. ЗПП.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

За оцену права на ревизију против правноснажног решења другостепеног суда у ванпарничном поступку, меродавна је вредност коју је предлагач – странка означила у предлогу као вредност захтева, а ако то странка није учинила, меродавна је вредност на коју је плаћена или одређена судска такса. У конкретном случају предлагачи нису у предлогу за деобу непокретности означили вредност захтева, нити је то учињено до окончања поступка пред првостепеним судом. Предлагачима је одређена судска такса на предлог и одлуку у износу од по 1.900,00 динара.

У конкретној правној ствари се ради о имовинско-правном спору у коме се тужбени захтев (предлог за физичку деобу) односи на неновчано потраживање, при чему вредност предмета спора није одређена ни у предлогу за деобу непокретности, а ни током поступка, те да је такса на предлог и одлуку одређена у висини од по 1.900,00 динара. Према становишту Врховног суда, када вредност предмета спора није означена у тужби (предлогу), нити је означена или утврђена накнадно, до правноснажног окончања поступка, вредност предмета спора се утврђује према одређеној, односно наплаћеној судској такси. Таксеном тарифом – тарифни број 1., Закона о судским таксама („Сл. гласник РС“ бр. 28/94....95/18), прописано је да се такса у износу од 1.900,00 динара плаћа за тужбу према вредности предмета спора до 10.000,00 динара.

Имајући у виду да се у конкретном ради о имовинскоправном поступку, који се односи на неновчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења предлога, то је Врховни суд нашао да ревизија није дозвољена, применом одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. у вези члана 420. став 6. ЗПП и члана 30. став 2. ЗВП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом.

Председник већа-судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић