Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11,...55/14) i ocenio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nižestepenim presudama, tužilac je kao prodavac sa tuženom kao kupcem 15.06.2009. godine zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti bliže opisanih u izreci. Potpisi ugovarača overeni su istog dana pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, pod brojem Ov 8358/09. Prema odredbama ugovora i priloženoj priznanici, ugovorena kupoprodajna cena od 736.000,00 evra je prodavcu isplaćena prilikom potpisivanja i overe ugovora. U postupku pred nižestepenim sudovima nije bilo sporno da je tužilac odranije poznavao oca tužene i da mu je, po raznim osnovima, dugovao iznos od oko 450.000,00 evra. Tužilac je deo nepokretnosti koje su predmet kupoprodaje pre zaključenja spornog ugovora otuđio trećim licima.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je prava volja ugovornih strana bila da zaključe ugovor o obezbeđenju potraživanja proisteklog iz zajma i da se radi o prividnom ugovoru koji, prema članu 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nema dejstva među ugovornim stranama, te da sporni ugovor nema osnov što ga, u smislu člana 51. i 52. istog Zakona, čini ništavim.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, zbog čega je odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu odluku.

Revizijom se osnovano ukazuje da su nižestepene odluke donete uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, jer ne sadrže jasne i potpune razloge o bitnim činjenicama, a razlozi koji su dati su nedovoljni i protivurečni sebi i stanju u spisima, što odluke čini nerazumljivim te se njihova pravilnost ne može ispitati.

Iz obrazloženja nižestepenih odluka proizilazi da je pobijani ugovor o kupoprodaji ništav jer nije zaključen u cilju prenosa prava svojine, već se njime prikriva ugovor o obezbeđenju potraživanja. Međutim, tokom postupka nije bilo sporno da između parničnih stranaka nikada nije postojao odnos zajmodavca i zajmoprimca, već da je tužilac dugovao određeni novčani iznos ocu tužene, koji nije ugovorna strana u spornom ugovoru o kupoprodaji. U reviziji se ponavljaju žalbeni navodi (koje je drugostepeni sud propustio da oceni) da tužena nije imala nikakvo potraživanje prema tužiocu, već da je sporni ugovor zaključila kako bi postala vlasnik spornih nepokretnosti, da su obe ugovorne strane imale svest i saznanje o prirodi i sadržini ugovora, da je sporni objekat u … ulici (koji se sastojao od više manjih stambenih jedinica i koji u vreme zaključenja ugovora nije bio završen), kupila u nameri da se bavi prodajom nekretnina, da je novac za isplatu kupoprodajne cene obezbedio njen otac (koji je prethodno, prema priloženoj potvrdi banke, sa svog deviznog računa podigao novac), kao i da je nakon kupoprodaje svojim sredstvima završila i legalizovala stambeni objekat u … ulici, iako je prema odredbama ugovora, to bila obaveza prodavca, ovde tužioca. S obzirom da prvostepenom odlukom nije ocenjen iskaz tužioca, a iskaz tužene je ocenjen samo u pogledu njenih navoda da je nameravala da se bavi prodajom nekretnina i da je za obavljanje te delatnosti nameravala da otvori agenciju, nejasno je na kojim dokazima je zasnovan zaključak nižestepenih sudova o nepostojanju volje ugovornih strana da zaključe ugovor o kupoprodaji. Pri tome, tužena osnovano ukazuje da nije ocenjen ni iskaz svedoka M.S., koji je svedočio da mu je sam tužilac rekao da je sporne objekte prodao tuženoj, dok su ocenjeni iskazi svedoka koji nemaju neposredna saznanja o zaključenju spornog ugovora i poslovnim odnosima stranaka. Revizijom se ponavljaju navodi žalbe (koje drugostepeni sud takođe nije ocenio) da interpretacija iskaza tužioca ne odgovara u potpunosti sadržini zapisnika o saslušanju tužioca od 30.05.2013. godine i 09.12.2013. godine, te da su njegovi iskazi međusobno protivrečni ( u prvom iskazu tužilac je naveo da je za sadržinu ugovora saznao tek deset meseci nakon overe, a u drugom mu da je na dan zaključenja i overe ugovora bilo poznato da se radi o kupoprodaji). Stoga je nejasno kako je sud, bez ocene iskaza svih saslušanih svedoka, a naročito bez ocene iskaza parničnih stranaka, koje su istovremeno i ugovorne strane, izveo zaključak o prirodi spornog pravnog posla i cilju koji su ugovorne strane htele da postignu njegovim zaključenjem.

Osim toga, za sada se ne mogu prihvatiti kao pravilna ni pravna stanovišta nižestepenih sudova u pogledu primene materijalnog prava, pa je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, prema odredbi člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o prodaji, prodavac se obavezuje da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar. Bitni elementi ugovora o kupoprodaji su stvar i cena, te stvar mora biti u prometu a cena mora biti određena ili odrediva. Sporni ugovor o kupoprodaji zaključen je u zakonom propisanoj formi, sadrži neophodne elemente ugovora o kupoprodaji propisane članom 458. – 466. Zakona o obligacionim odnosima, a predmet ugovora je moguć, dopušten i određen. Stoga zaključak suda da je tužilac ranije otuđio nepokretnosti koje su predmet ugovora, odnosno da su sporne nepokretnosti više puta prometovane nije od uticaja na odluku o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora, obzirom da Zakon o obligacionim odnosima poznaje i prodaju tuđe stvari, te da i takav ugovor obavezuje ugovarače (član 460. navedenog Zakona). Nejasno je i od kakvog je značaja konstatacija suda da cena, kao bitan elemenat ugovora o kupoprodaji, u konkretnom slučaju ne odgovara realnoj tržišnoj vrednosti nepokretnosti, jer bi ova okolnost, čak i da je ispitivana u postupku pred nižestepenim sudovima, prema članu 139. Zakona o obligacionim odnosima (prekomerno oštećenje) predstavljala osnov za poništaj, a ne za utvrđenje ništavosti ugovora. Iz obrazloženja nižestepenih odluka ne proizlazi da ugovorena cena od 735.000 evra nije isplaćena, a ni sam tužilac nije osporio autentičnost priložene priznanice i svog potpisa na ovoj ispravi, pa je nejasno i od kakvog je značaja činjenica da potpisi na priznanici nisu overeni. Eventualne mane volje (zabluda, prevara), na koje je tužilac takođe ukazivao u svom iskazu, takođe ne čine ugovor ništavim, već rušljivim. Sporno je i zbog čega je sud posebno cenio motive tužene za kupovinu stambenog objekta i zbog čega je poseban značaj pridao činjenici da tužena nakon kupoprodaje nije realizovala svoju nameru da otvori agenciju za promet nekretninama, imajući u vidu da se radi o teretnom ugovoru te da, prema odredbi člana 53. Zakona o obligacionim odnosima, pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost. Osim toga, revizijom se ukazuje i da je tužena priložila dokaze iz kojih proizlazi da je u međuvremenu objekat završen, te da je, s obzirom da se radi o bespravno sagrađenom objektu, snosila troškove uređenja građevinskog zemljišta i troškove legalizacije, odnosno naknadnog izdavanja građevinske i upotrebne dozvole, u nameri da po okončanju legalizacije proda stanove u spornom objektu. Međutim, nižestepeni sudovi ni ove dokaze nisu ocenili, pa je u nedostatku jasnog i objektivno prihvatljivog obrazloženja o tome zbog čega nižestepeni sudovi smatraju da je sporni pravni posao ništav, revizijski sud ukinuo nižestepene presude u pogledu odluke o tužbenom zahtevu i odluke o troškovima postupka i u navedenom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu iznete primedbe i otkloniti ukazane nepravilnosti, radi pravilne primene materijalnog prava će potpuno utvrditi činjenično stanje i ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu, pri čemu je dužan da za svoju odluku da jasne i potpune razloge.

Iz navedenih razloga, primenom člana 406. stav 1. i člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako rešenje o privremenoj meri, sadržano u stavu prvom izreke prvostepene presude, koje je takođe potvrđeno pobijanom drugostepenom odlukom, nema karakter odluke kojom se postupak okončava, već je dejstvo privremene mere ograničeno do pravnosnažnog okončanja postupka, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 404. u vezi člana 412. Zakona o parničnom postupku u navedenom delu reviziju odbacio kao nedozvoljenu.

Predsednik veća–sudija

Snežana Andrejević,s.r.