Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi VV, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena kao redovna, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23). Samim tim, nepotrebno je pozivanje podnosioca na član 404. ZPP.

Pošto je ispitao pravnosnažnu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ustanovio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije predviđena kao razlog sa kojeg se revizija može izjaviti. Revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP mogu biti bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačke 6, 8, 10. i 11. ovog zakona, pod uslovom da su isticane i u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje.

Na osnovu utvrđenog da su presudama Višeg suda u Beogradu K 43/10 od 16.03.2015. godine tuženi VV i K 148/15 od 08.04.2015. godine tuženi BB oglašeni krivim i osuđeni za krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ koje su počinili u saizvršilaštvu, na način što su u stanju uračunljivosti, u nameri da sebi pribave protivpravnu imovinsku korist, upotrebom sile, prema oštećenom AA, ovde tužiocu, oduzeli 17.500 DEM i to na njegovu štetu 13.000 DM, a iznos od 4.500 DM na štetu GG, pored pobrojanih pokretnih stvari, pravilno je drugostepeni sud zaključio da odlučne činjenice nesredno proizlaze iz izreka navedenih krivičnih presuda. Naime, radi se o tome da su tuženi (štetnici) upotrebom sile (štetna radnja) od tužioca AA (oštećenog), oduzeli novac u iznosu od 13.000 DM (visina štete).

Pravnosnažnom presudom u ovom postupku tuženi su obavezani da tužiocu naknade štetu, vraćanjem protivpravno oduzetog iznosa novca, primenom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, uz date razloge neprihvatanja pogrešnog zaključka prvostepenog suda o izostanku aktivne legitimacije tužioca. Sa stanovištem da je u konkretnom slučaju materijalnopravni odnos između tužioca i tuženih zasnovan na prouzrokovanju štete, te da je bez uticaja tužiočevo stvarno pravo na oduzetom novcu drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Iznetom revizija suprotstavlja navode da je drugostepena presuda doneta suprotno članu 155. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je definisan pojam štete, da je drugostepeni sud pogrešno zaključio da pravo na naknadu štete ima tužilac čija imovina nije umanjena izvršenjem krivičnog dela odnosno nije uzeo u obzir činjenicu da je tužilac izjavio da pozajmljeni novac nije vratio licima čiji je novac, da ga ta lica nisu tužila za povraćaj novca, da je nastupila zastarelost potraživanja vlasnika novca i da je neuverljiva izjava tužioca da je tužbu podneo da bi tim licima novac vratio.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

U ovoj pravnoj stvari, pravilno je drugostepenom presudom odlučeno o obavezi naknade štete zbog protivpravnog oduzimanja novca izvršenjem krivičnog dela razbojništva izvršenim nad tužiocem kao oštećenim. Prema sadržini osuđujuće krivične presude donete u odnosu na revidenta, uz prihvaćeni sporazum o priznanju krivičnog dela, tužiocu je kao oštećenom oduzeto na njegovu štetu 13.000 DM uz druge pobrojane stvari. Tužilac je upućen na parnicu radi ostvarenja imovinskopravnog zahteva. Parnicu je pokrenuo tužbom podnetom 26.08.2016. godine. Novac protivpravno oduzet tužiocu izvršenjem krivičnog dela razbojništva, njemu se ima vratiti kao naknada štete koja je njemu prouzrokovana deliktnim radnjama tuženih, nezavisno od okolnosti da li je on prethodno novac pozajmio od trećih lica i da li je iz svojih sredstava zajam vratio. Tužilac je bio držalac novca kada mu je taj novac protivpravno oduzet izvršenjem krivičnog dela razbojništva, za koje je revident oglašen krivim i osuđen po zakonu. Tužilac je ovlašćen da zahtev za naknadu štete ostvari u parnici na teret tuženih kao solidarno odgovornih lica prema članu 158. i 206. Zakona o obligacionim odnosima. Prema ishodu spora, pravilno je odlučeno i o troškovima postupka, primenom člana 165. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odbio reviziju kao neosnovanu, na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković