Против правноснажне пресуде донете у другом степену, ревизију је благовремено изјавио тужени ВВ, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се о ревизији одлучи применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Врховни суд је утврдио да је ревизија дозвољена као редовна, на основу члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку ( „Службени гласник РС“ број 72/11...10/23). Самим тим, непотребно је позивање подносиоца на члан 404. ЗПП.

Пошто је испитао правноснажну пресуду применом члана 408. ЗПП, Врховни суд је установио да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Битна повреда из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП није предвиђена као разлог са којег се ревизија може изјавити. Ревизијски разлог у смислу члана 407. ЗПП могу бити битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 6, 8, 10. и 11. овог закона, под условом да су истицане и у жалби, односно да су учињене у поступку пред другостепеним судом. У поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене које од одредаба Закона о парничном поступку, па нема ни битне повреде из члана 374. став 1. ЗПП на коју се ревизијом указује.

На основу утврђеног да су пресудама Вишег суда у Београду К 43/10 од 16.03.2015. године тужени ВВ и К 148/15 од 08.04.2015. године тужени ББ оглашени кривим и осуђени за кривично дело разбојништва из члана 206. став 2. у вези става 1. КЗ које су починили у саизвршилаштву, на начин што су у стању урачунљивости, у намери да себи прибаве противправну имовинску корист, употребом силе, према оштећеном АА, овде тужиоцу, одузели 17.500 ДЕМ и то на његову штету 13.000 ДМ, а износ од 4.500 ДМ на штету ГГ, поред побројаних покретних ствари, правилно је другостепени суд закључио да одлучне чињенице несредно произлазе из изрека наведених кривичних пресуда. Наиме, ради се о томе да су тужени (штетници) употребом силе (штетна радња) од тужиоца АА (оштећеног), одузели новац у износу од 13.000 ДМ (висина штете).

Правноснажном пресудом у овом поступку тужени су обавезани да тужиоцу накнаде штету, враћањем противправно одузетог износа новца, применом члана 154. Закона о облигационим односима, уз дате разлоге неприхватања погрешног закључка првостепеног суда о изостанку активне легитимације тужиоца. Са становиштем да је у конкретном случају материјалноправни однос између тужиоца и тужених заснован на проузроковању штете, те да је без утицаја тужиочево стварно право на одузетом новцу другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев.

Изнетом ревизија супротставља наводе да је другостепена пресуда донета супротно члану 155. Закона о облигационим односима, којим је дефинисан појам штете, да је другостепени суд погрешно закључио да право на накнаду штете има тужилац чија имовина није умањена извршењем кривичног дела односно није узео у обзир чињеницу да је тужилац изјавио да позајмљени новац није вратио лицима чији је новац, да га та лица нису тужила за повраћај новца, да је наступила застарелост потраживања власника новца и да је неуверљива изјава тужиоца да је тужбу поднео да би тим лицима новац вратио.

По оцени Врховног суда, ревизија није основана у оспоравању правилности примене материјалног права од стране другостепеног суда.

У овој правној ствари, правилно је другостепеном пресудом одлучено о обавези накнаде штете због противправног одузимања новца извршењем кривичног дела разбојништва извршеним над тужиоцем као оштећеним. Према садржини осуђујуће кривичне пресуде донете у односу на ревидента, уз прихваћени споразум о признању кривичног дела, тужиоцу је као оштећеном одузето на његову штету 13.000 ДМ уз друге побројане ствари. Тужилац је упућен на парницу ради остварења имовинскоправног захтева. Парницу је покренуо тужбом поднетом 26.08.2016. године. Новац противправно одузет тужиоцу извршењем кривичног дела разбојништва, њему се има вратити као накнада штете која је њему проузрокована деликтним радњама тужених, независно од околности да ли је он претходно новац позајмио од трећих лица и да ли је из својих средстава зајам вратио. Тужилац је био држалац новца када му је тај новац противправно одузет извршењем кривичног дела разбојништва, за које је ревидент оглашен кривим и осуђен по закону. Тужилац је овлашћен да захтев за накнаду штете оствари у парници на терет тужених као солидарно одговорних лица према члану 158. и 206. Закона о облигационим односима. Према исходу спора, правилно је одлучено и о трошковима поступка, применом члана 165. став 1. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни суд је одбио ревизију као неосновану, на основу члана 414. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић