Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2113/23 od 14.06.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužena i prvostepena presuda potvrđena u delu stava trećeg izreke, kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti nastalih neosnovanim lišenjem slobode isplati iznos od 600.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.11.2022. godine do isplate, kao i u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava trećeg izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti nastalih neosnovanim lišenjem slobode preko dosuđenog iznosa od 600.000,00 dinara do iznosa od 1.825.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 22.11.2022. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijena je žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom i četvrtom izreke. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava petog izreke prvostepene presude, tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 237.146,20 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.500,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. ZPP, („Službeni glasnik RS“, br. 72/1... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh 20/199 od 29.05.2019. godine rehabilitovan i utvrđeno da je presuda Vojnog suda u Zagrebu K 128/80 od 17.07.1980. godine ništava od dana donošenja, te su ništave sve pravne posledice te presude i tužilac se smatra neosuđivanim. Tužilac je po navedenoj presudi bio na izdržavanju kazne zatvora u ukupnom trajanju od 365 dana. Pre izdržavanja kazne zatvora bio je zaposlen u ''Željezari Sisak'' od 01.06.1970. godine do 10.10.1980. godine, kada mu je prestao radni odnos. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, zarada koju bi tužilac ostvario da nije bio na izdržavanju kazne zatvora u periodu od 30.09.1980. godine do 30.09.1981. godine iznosila bi 567.159,06 dinara, a u periodu nakon odsluženja kazne od 30.09.1981. godine do 31.12.1982. godine, da je ostao zaposlen u istoj privrednoj delatnosti, iznosila bi 660.373,71 dinar. Uslovi boravka u KP domu bili su loši, što je ostavilo posledice u tužiočevom životu. Zbog boravka u zatvoru izgubio je posao, a nakon odsluženja kazne nije mogao da se zaposli u državnoj službi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu u smislu odredbe člana 26. stav 3. u vezi člana 7. stav 5. Zakona o rehabilitaciji i 155, 172, 189. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, pripada pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode u trajanju od 365 dana i materijalne štete u vidu izgubljene zarade u periodu od 30.09.1980. godine do 30.09.1981. godine, koju bi po redovnom toku stvari ostvario da nije bio lišen slobode. Zahtev za naknadu materijalne štete za period nakon odsluženja kazne zatvora, odbijen je iz razloga što tužilac nije dokazao da nakon boravka u zatvoru nije mogao da se zaposli i ostvaruje zaradu koju bi ostvarivao da je ostao u istoj privrednoj delatnosti, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa, jer je previsoko postavljen.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, drugostepeni sud je iste odbio i prvostepenu presudu potvrdio u delu odluke o naknadi materijalne štete. Prihvatajući razloge prvostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca za naknadu nematerijalne štete, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud naknadu na ime rehabilitacionog obeštećenja odmerio u previsokom iznosu, te je istu smanjio, smatrajući da je smanjeni iznos primeren okolnostima u kojima je došlo do povrede, a da bi veći iznos pogodovao težnjama nespojivim sa društvenom svrhom rehabilitacionog obeštećenja, navodeći da je rehabilitacija oblik ublažavanja posledica osude, a ne reparacija za vreme provedeno na izdržavanju kazne, te da je tužilac dobio satisfakciju samim donošenjem odluke o njegovoj rehabilitaciji i uklanjanjem iz pravnog poretka ništave sudske odluke zbog koje je bio lišen slobode, koji vid satisfakcije se uzima u obzir kod određivanja visine pripadajuće naknade nematerijalne štete.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je primenjeno materijalno pravo iz člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, br. 92/11), kod ocene da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretpljene duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, primenom kriterijuma propisanih članom 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, Vrhovni sud zaključuje da su revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava kod određivanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete delimično osnovani.

Tužilac je u vreme kada je lišen slobode bio mlad, a slobode je lišen zbog svog ličnog uverenja – prigovora savesti i u zatvoru proveo 365 dana, što je sve subjektivno uticalo na tužioca tokom trajanja lišenja slobode, kao i u daljem životu.

Uzimajući u obzir sve utvrđene činjenice, kao i cilj kome naknada nematerijalne štete služi, a pre svega uzimajući u obzir godine tužioca kada je lišen slobode, uslove boravka u zatvoru, trpljenje posledica koje prouzrokuje lišenje slobode, trpljenje osude okoline i razdvojenost od porodice, po nalaženju Vrhovnog suda, iznos dosuđen pobijanom odlukom za pretrpljene duševne bolove koje je tužilac trpeo zbog neosnovanog lišenja slobode nije pravilno i adekvatno odmeren, zbog čega ne predstavlja pravičnu naknadu ovog vida nematerijalne štete. Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, sastoji se u isplati sume novca, kao satisfakcije za pretrpljenu nematerijalnu štetu da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, pravična novčana naknada ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, pa ne sme pogodovati ni težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom u smislu podsticanja lukrativnih motiva ili komercijalizacije ličnih dobara.

Vrhovni sud je cenio sve relevantne utvrđene činjenice, koje utiču na odmeravanje visine naknade štete, koja tužiocu pripada na osnovu Zakona o rehabilitaciji u vezi sa članom 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a prvenstveno godine starosti tužioca u vreme lišenja slobode, intenzitet i dužinu trajanja duševnih bolova, kao i vreme proteklo od nastanka uzroka koji je doveo do ovakvih posledica i vreme proteklo od prestanka duševnih bolova, pa nalazi da pravična novčana naknada tužiocu na ime duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode iznosi 1.200.000,00 dinara.

Vrhovni sud je delimično preinačio pobijanu odluku i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu za isplatu naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.200.000,00 dinara. Preko dosuđenog, a do traženog iznosa na ime naknade nematerijalne štete, tužbeni zahtev je neosnovan, jer dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, sve u smislu člana 200. stav 2. ZOO, što reviziju tužioca u tom delu čini neosnovanom.

Neosnovani su revizijski navodi tužioca kojima pobija odluku u delu naknade materijalne štete za period nakon odsluženja kazne zatvora. Naime, prema pravilima o teretu dokazivanja tužilac je, u skladu sa članom 231. ZPP, bio u obavezi da priloži i predloži dokaze na okolnost nemogućnosti zaposlenja nakon izlaska iz zatvora, što nije učinio, zbog čega su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da on nije dokazao osnovanost tužbenog zahteva u ovom delu, dajući za svoju odluku jasne i na zakonu zasnovane razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku.

Sa iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke.

Kako je tužilac delimično uspeo u postupku po reviziji, to mu na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi ovog postupka u ukupnom iznosu od 228.750,00 dinara i to: za sastav revizije iznos od 33.750,00 dinara, prema AT važećoj u vreme presuđenja, kao i trošak na ime sudskih taksi na reviziju i revizijsku odluku u iznosu od po 97.500,00 dinara, sve prema TT.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković