Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 2113/23 од 14.06.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба тужена и првостепена пресуда потврђена у делу става трећег изреке, којим је тужена обавезана да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде угледа и части насталих неоснованим лишењем слободе исплати износ од 600.000,00 динара са законском затезном каматом од 22.11.2022. године до исплате, као и у ставу првом изреке. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу става трећег изреке, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца за исплату накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде угледа и части насталих неоснованим лишењем слободе преко досуђеног износа од 600.000,00 динара до износа од 1.825.000,00 динара са затезном каматом од 22.11.2022. године до исплате. Ставом трећим изреке, одбијена је жалба тужиоца и првостепена пресуда потврђена у ставу другом и четвртом изреке. Ставом четвртим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка из става петог изреке првостепене пресуде, тако што је тужена обавезана да тужиоцу на име трошкова поступка исплати износ од 237.146,20 динара. Ставом петим изреке, обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове другостепеног поступка у износу од 33.500,00 динара. Ставом шестим изреке, одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, побијајући је у ставу другом, трећем и четвртом изреке.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 408. у вези са чланом 403. ЗПП, („Службени гласник РС“, бр. 72/1... 10/23), Врховни суд је оценио да је ревизија тужиоца делимично основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је решењем Вишег суда у Београду Рех 20/199 од 29.05.2019. године рехабилитован и утврђено да је пресуда Војног суда у Загребу К 128/80 од 17.07.1980. године ништава од дана доношења, те су ништаве све правне последице те пресуде и тужилац се сматра неосуђиваним. Тужилац је по наведеној пресуди био на издржавању казне затвора у укупном трајању од 365 дана. Пре издржавања казне затвора био је запослен у ''Жељезари Сисак'' од 01.06.1970. године до 10.10.1980. године, када му је престао радни однос. Према налазу и мишљењу судског вештака економско-финансијске струке, зарада коју би тужилац остварио да није био на издржавању казне затвора у периоду од 30.09.1980. године до 30.09.1981. године износила би 567.159,06 динара, а у периоду након одслужења казне од 30.09.1981. године до 31.12.1982. године, да је остао запослен у истој привредној делатности, износила би 660.373,71 динар. Услови боравка у КП дому били су лоши, што је оставило последице у тужиочевом животу. Због боравка у затвору изгубио је посао, а након одслужења казне није могао да се запосли у државној служби.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужиоцу у смислу одредбе члана 26. став 3. у вези члана 7. став 5. Закона о рехабилитацији и 155, 172, 189. и 200. Закона о облигационим односима, припада право на накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због лишења слободе у трајању од 365 дана и материјалне штете у виду изгубљене зараде у периоду од 30.09.1980. године до 30.09.1981. године, коју би по редовном току ствари остварио да није био лишен слободе. Захтев за накнаду материјалне штете за период након одслужења казне затвора, одбијен је из разлога што тужилац није доказао да након боравка у затвору није могао да се запосли и остварује зараду коју би остваривао да је остао у истој привредној делатности, као и захтев за накнаду нематеријалне штете преко досуђеног износа, јер је превисоко постављен.

Одлучујући о жалбама парничних странака, другостепени суд је исте одбио и првостепену пресуду потврдио у делу одлуке о накнади материјалне штете. Прихватајући разлоге првостепеног суда о основаности тужбеног захтева тужиоца за накнаду нематеријалне штете, другостепени суд је закључио да је првостепени суд накнаду на име рехабилитационог обештећења одмерио у превисоком износу, те је исту смањио, сматрајући да је смањени износ примерен околностима у којима је дошло до повреде, а да би већи износ погодовао тежњама неспојивим са друштвеном сврхом рехабилитационог обештећења, наводећи да је рехабилитација облик ублажавања последица осуде, а не репарација за време проведено на издржавању казне, те да је тужилац добио сатисфакцију самим доношењем одлуке о његовој рехабилитацији и уклањањем из правног поретка ништаве судске одлуке због које је био лишен слободе, који вид сатисфакције се узима у обзир код одређивања висине припадајуће накнаде нематеријалне штете.

По оцени Врховног суда, правилно је примењено материјално право из члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, бр. 92/11), код оцене да тужилац има право на накнаду нематеријалне штете за претпљене душевне болове због лишења слободе у складу са законом којим се уређују облигациони односи, применом критеријума прописаних чланом 200. Закона о облигационим односима.

Међутим, Врховни суд закључује да су ревизијски наводи тужиоца о погрешној примени материјалног права код одређивања висине правичне новчане накнаде нематеријалне штете делимично основани.

Тужилац је у време када је лишен слободе био млад, а слободе је лишен због свог личног уверења – приговора савести и у затвору провео 365 дана, што је све субјективно утицало на тужиоца током трајања лишења слободе, као и у даљем животу.

Узимајући у обзир све утврђене чињенице, као и циљ коме накнада нематеријалне штете служи, а пре свега узимајући у обзир године тужиоца када је лишен слободе, услове боравка у затвору, трпљење последица које проузрокује лишење слободе, трпљење осуде околине и раздвојеност од породице, по налажењу Врховног суда, износ досуђен побијаном одлуком за претрпљене душевне болове које је тужилац трпео због неоснованог лишења слободе није правилно и адекватно одмерен, због чега не представља правичну накнаду овог вида нематеријалне штете. Правична накнада нематеријалне штете, као облик отклањања штетних последица, с обзиром да реституција по природи ствари није могућа, састоји се у исплати суме новца, као сатисфакције за претрпљену нематеријалну штету да би се код оштећеног успоставила психичка и емотивна равнотежа која је постојала пре штетног догађаја, у мери у којој је то могуће. При том, правична новчана накнада не сме бити циљ, већ мора бити средство за ублажавање претрпљене нематеријалне штете, па не сме погодовати ни тежњама које нису спојиве са њеном природом и сврхом у смислу подстицања лукративних мотива или комерцијализације личних добара.

Врховни суд је ценио све релевантне утврђене чињенице, које утичу на одмеравање висине накнаде штете, која тужиоцу припада на основу Закона о рехабилитацији у вези са чланом 200. став 2. Закона о облигационим односима, а првенствено године старости тужиоца у време лишења слободе, интензитет и дужину трајања душевних болова, као и време протекло од настанка узрока који је довео до оваквих последица и време протекло од престанка душевних болова, па налази да правична новчана накнада тужиоцу на име душевних болова због неоснованог лишења слободе износи 1.200.000,00 динара.

Врховни суд је делимично преиначио побијану одлуку и потврдио првостепену пресуду у усвајајућем делу за исплату накнаде нематеријалне штете у износу од 1.200.000,00 динара. Преко досуђеног, а до траженог износа на име накнаде нематеријалне штете, тужбени захтев је неоснован, јер досуђивање у већем износу не би одговарало значају повређеног добра и циљу коме накнада служи, све у смислу члана 200. став 2. ЗОО, што ревизију тужиоца у том делу чини неоснованом.

Неосновани су ревизијски наводи тужиоца којима побија одлуку у делу накнаде материјалне штете за период након одслужења казне затвора. Наиме, према правилима о терету доказивања тужилац је, у складу са чланом 231. ЗПП, био у обавези да приложи и предложи доказе на околност немогућности запослења након изласка из затвора, што није учинио, због чега су правилно нижестепени судови закључили да он није доказао основаност тужбеног захтева у овом делу, дајући за своју одлуку јасне и на закону засноване разлоге, које у свему прихвата и овај суд.

Приликом доношења одлуке, овај суд је ценио остале ревизијске наводе, али је закључио да исти нису од утицаја на другачију одлуку.

Са изнетих разлога, применом члана 414. став 1. и члана 416. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом и другом изреке.

Како је тужилац делимично успео у поступку по ревизији, то му на основу члана 153. и 154. ЗПП, припадају опредељени трошкови овог поступка у укупном износу од 228.750,00 динара и то: за састав ревизије износ од 33.750,00 динара, према АТ важећој у време пресуђења, као и трошак на име судских такси на ревизију и ревизијску одлуку у износу од по 97.500,00 динара, све према ТТ.

На основу изнетог, применом члана 165. став 2. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић