Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje dozvoljena i osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, VV, majka tuženog, u svojstvu poklonodavca i tuženi BB u svojstvu poklonoprimca su dana 23.08.2014. godine zaključili ugovor o poklonu stana koji se nalazi u ulici ... br. .. u Beogradu. Ugovor je overen od strane Drugog osnovnog suda u Beogradu pod brojem Ov. 46964/14. Predmet ugovora je poklon dvoiposobnog stana, površine 64,19 m2, bliže opisanog u nižestepenim presudama. Pravnosnažnom i izvršnom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 26086/13 od 21.04.2015. godine VV je obavezana da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 75.000 evra sa kamatom od 08.09.2008. godine do isplate po najnižoj kamatnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka uvećana za 3% poena, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS u trenutku ispunjenja obaveze. Tužilja je na osnovu ove presude podnela predlog za izvršenje na osnovu koga je doneto rešenje o izvšrenju II 1182/15 od 23.02.2016. godine kojim je usvojen predlog, određeno izvršenje i isto povereno javnom izvršitelju Jovanu Pješčiću. Zaključkom izvršitelja od 19.04.2016. godine određeno je da će se izvršenje sprovesti plenidbom 2/3 zarade izvršnog dužnika VV, koju će poslodavac izvršnog dužnika prenositi na račun izvršitelja sve do potpunog namirenja potraživanja. VV je upisana i kao vlasnik stana broj .. u ulici ... br. .. u Beogradu na kome upisane zabeležbe imaju GG, javni izvršitelj Jovan Pješčić i advokat Miodrag Šinžer. Pred Višim sudom u Beogradu vodi se postupak u predmetu P 490/15 po tužbi sada pokojne GG protiv tužene VV radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, po kom osnovu je VV i stekla pravo svojine na stanu u ... br. .. . Ovaj postupak je u prekidu zbog smrti tužilje GG, iza koje se vodi ostavinski postupak.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 280., 281. stav 3. i 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ocenio da su ispunjeni svi zakonski uslovi potrebni za pobijanje dužnikove pravne radnje, a posebno uslov da tužiljin dužnik nema dovoljno svojih sredstava za ispunjenje njenog potraživanja u celosti. Prvostepeni sud je stanovišta da bi se, bez obzira što je zaključkom izvršitelja određeno da će se izvršenje sprovesti plenidbom 2/3 zarade dužnika, namirenje potraživanja tužilje sprovodilo u veoma dugom vremenskom periodu zbog čega bi bilo neblagovremeno i neefikasno, te da se iz tog razloga smatra da dužnik nema dovoljno sredstava za namirenje dospelog poveriočevog potraživanja. U pogledu utvrđene činjenice da je dužnik VV upisana kao vlasnik drugog stana (u ul. ...), prvostepeni sud je zaključio da ova činjenica ne utiče na solventnosti dužnika jer tužilja ne bi mogla iz njegove vrednosti da naplati svoje potraživanje dok se ne okonča parnica o pravu vlasništva na tom stanu.

Drugostepeni sud smatra da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i da nisu ispunjeni svi zakonski uslovi za primenu instituta pobijanja dužnikovih pravnih radnji. Prema stanovištu tog suda, izvršni postupak za namirenje tužiljinog potraživanja je u toku plenidbom 2/3 zarade dužnika, a vremenski period potreban da se potraživanje namiri u celosti je bez uticaja. Takođe, nalazi da je tuženi dokazao da dužnik ima i drugu nepokretnu imovinu, te je iz navedenih razloga preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom tužilje osnovano ukazuje da je drugostepeni sud u pobijanoj odluci pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 280. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu i bez obzira kada je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverioca. Smatra se da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. Članom 281. stav 3. istog zakona propisano je da se kod besplatnih raspolaganja i sa njima izjednačenim pravnim radnjama smatra da je dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima i za pobijanje tih radnji ne zahteva se da je trećem licu to bilo poznato ili moglo biti poznato.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, naplatom potraživanja tužilje prema dužniku VV u odnosu na obustavu 2/3 dela zarade taj postupak se ne može smatrati celishodnim iz razloga što se radi o većem novčanom potraživanju (75.000 evra sa pripadajućom zateznom kamatom) zbog čega je dužnik praktično insolventan, a prema članu 280. stav 2. ZOO dužnik je insolventan ukoliko nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. Dakle, uslov da bi se pobijala dužnikova pravna radnja nije da dužnik nema uopšte sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja, nego da sredstva sa kojima raspolaže nisu dovoljna za brzo, efikasno i blagovremeno namirenje poveriočevog potraživanja u celosti i u najkraćem razumnom roku. Iako dužnik ima primanja – zaradu, to ne predstavlja smetnju za pobijanje ugovora o poklonu nepokretnosti kao štetne pravne radnje kojom je dužnik umanjio svoju imovinu u toj meri da prema trenutnom stanju ista nije dovoljna za namirenje tužiljinog potraživanja u dužem vremenskom periodu. Namirenje utvrđenog novčanog potraživanja od 75.000 evra sa kamatom putem mesečne obustave dela zarade tužiljinog dužnika u predmetnom slučaju trajalo bi više desetina godina i kao takvo ne bi bilo efikasno, zbog čega Vrhovni kasacioni sud prihvata stanovište prvostepenog suda da imovina dužnika nije dovoljna za namirenje tužiljinog potraživanja, a nije dokazano da dužnik raspolaže drugom nepokretnom imovinom pogodnom za namirenje tužiljinog potraživanja.

Kako su u konkretnom slučaju kumulativno ispunjeni svi zakonski uslovi za pobijanje dužnikove pravne radnje (dospelost potraživanja, visina potraživanja, raspolaganje dužnika ugovorom o poklonu u korist sina kao srodnika u pravoj liniji čime je dužnik doveden u situaciju da nema dovoljno sredstava za naplatu tužiočevog potraživanja), a tužba je podneta u roku od 3 godine od overe ugovora, to su osnovani navodi revizije da se pobijana drugostepena presuda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Preinačenjem drugostepene presude, potvrđena je i odluka o troškovima postupka iz prvostepene presude, a kako revident nije zahtevao naknadu troškova za sastav revizije u smislu člana 163. stav 2. ZPP, o tome nije ni odlučivano.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić