Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужиље дозвољена и основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а нема ни других битних одредаба парничног поступка због којих се ревизија може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, ВВ, мајка туженог, у својству поклонодавца и тужени ББ у својству поклонопримца су дана 23.08.2014. године закључили уговор о поклону стана који се налази у улици ... бр. .. у Београду. Уговор је оверен од стране Другог основног суда у Београду под бројем Ов. 46964/14. Предмет уговора је поклон двоипособног стана, површине 64,19 м2, ближе описаног у нижестепеним пресудама. Правноснажном и извршном пресудом Другог основног суда у Београду П 26086/13 од 21.04.2015. године ВВ је обавезана да тужиљи на име стицања без основа исплати износ од 75.000 евра са каматом од 08.09.2008. године до исплате по најнижој каматној стопи коју прописује Европска централна банка увећана за 3% поена, у динарској противвредности по средњем курсу НБС у тренутку испуњења обавезе. Тужиља је на основу ове пресуде поднела предлог за извршење на основу кога је донето решење о извшрењу ИИ 1182/15 од 23.02.2016. године којим је усвојен предлог, одређено извршење и исто поверено јавном извршитељу Јовану Пјешчићу. Закључком извршитеља од 19.04.2016. године одређено је да ће се извршење спровести пленидбом 2/3 зараде извршног дужника ВВ, коју ће послодавац извршног дужника преносити на рачун извршитеља све до потпуног намирења потраживања. ВВ је уписана и као власник стана број .. у улици ... бр. .. у Београду на коме уписане забележбе имају ГГ, јавни извршитељ Јован Пјешчић и адвокат Миодраг Шинжер. Пред Вишим судом у Београду води се поступак у предмету П 490/15 по тужби сада покојне ГГ против тужене ВВ ради раскида уговора о доживотном издржавању, по ком основу је ВВ и стекла право својине на стану у ... бр. .. . Овај поступак је у прекиду због смрти тужиље ГГ, иза које се води оставински поступак.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом чланова 280., 281. став 3. и 285. став 1. Закона о облигационим односима оценио да су испуњени сви законски услови потребни за побијање дужникове правне радње, а посебно услов да тужиљин дужник нема довољно својих средстава за испуњење њеног потраживања у целости. Првостепени суд је становишта да би се, без обзира што је закључком извршитеља одређено да ће се извршење спровести пленидбом 2/3 зараде дужника, намирење потраживања тужиље спроводило у веома дугом временском периоду због чега би било неблаговремено и неефикасно, те да се из тог разлога сматра да дужник нема довољно средстава за намирење доспелог повериочевог потраживања. У погледу утврђене чињенице да је дужник ВВ уписана као власник другог стана (у ул. ...), првостепени суд је закључио да ова чињеница не утиче на солвентности дужника јер тужиља не би могла из његове вредности да наплати своје потраживање док се не оконча парница о праву власништва на том стану.

Другостепени суд сматра да је првостепени суд погрешно применио материјално право и да нису испуњени сви законски услови за примену института побијања дужникових правних радњи. Према становишту тог суда, извршни поступак за намирење тужиљиног потраживања је у току пленидбом 2/3 зараде дужника, а временски период потребан да се потраживање намири у целости је без утицаја. Такође, налази да је тужени доказао да дужник има и другу непокретну имовину, те је из наведених разлога преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље.

Врховни касациони суд налази да се ревизијом тужиље основано указује да је другостепени суд у побијаној одлуци погрешно применио материјално право.

Према члану 280. став 1. и 2. Закона о облигационим односима – ЗОО, сваки поверилац чије је потраживање доспело за исплату и без обзира када је настало, може побијати правну радњу свог дужника која је предузета на штету повериоца. Сматра се да је правна радња предузета на штету поверилаца ако услед њеног извршења дужник нема довољно средстава за испуњење повериочевог потраживања. Чланом 281. став 3. истог закона прописано је да се код бесплатних располагања и са њима изједначеним правним радњама сматра да је дужник знао да предузетим располагањем наноси штету повериоцима и за побијање тих радњи не захтева се да је трећем лицу то било познато или могло бити познато.

Према становишту Врховног касационог суда, наплатом потраживања тужиље према дужнику ВВ у односу на обуставу 2/3 дела зараде тај поступак се не може сматрати целисходним из разлога што се ради о већем новчаном потраживању (75.000 евра са припадајућом затезном каматом) због чега је дужник практично инсолвентан, а према члану 280. став 2. ЗОО дужник је инсолвентан уколико нема довољно средстава за испуњење повериочевог потраживања. Дакле, услов да би се побијала дужникова правна радња није да дужник нема уопште средстава за испуњење повериочевог потраживања, него да средства са којима располаже нису довољна за брзо, ефикасно и благовремено намирење повериочевог потраживања у целости и у најкраћем разумном року. Иако дужник има примања – зараду, то не представља сметњу за побијање уговора о поклону непокретности као штетне правне радње којом је дужник умањио своју имовину у тој мери да према тренутном стању иста није довољна за намирење тужиљиног потраживања у дужем временском периоду. Намирење утврђеног новчаног потраживања од 75.000 евра са каматом путем месечне обуставе дела зараде тужиљиног дужника у предметном случају трајало би више десетина година и као такво не би било ефикасно, због чега Врховни касациони суд прихвата становиште првостепеног суда да имовина дужника није довољна за намирење тужиљиног потраживања, а није доказано да дужник располаже другом непокретном имовином погодном за намирење тужиљиног потраживања.

Како су у конкретном случају кумулативно испуњени сви законски услови за побијање дужникове правне радње (доспелост потраживања, висина потраживања, располагање дужника уговором о поклону у корист сина као сродника у правој линији чиме је дужник доведен у ситуацију да нема довољно средстава за наплату тужиочевог потраживања), а тужба је поднета у року од 3 године од овере уговора, то су основани наводи ревизије да се побијана другостепена пресуда заснива на погрешној примени материјалног права.

Преиначењем другостепене пресуде, потврђена је и одлука о трошковима поступка из првостепене пресуде, а како ревидент није захтевао накнаду трошкова за састав ревизије у смислу члана 163. став 2. ЗПП, о томе није ни одлучивано.

Имајући у виду наведено, Врховни касациони суд је применом члана 416. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић