Prema utvrđenom činjeničnom stanju, privredno društvo „Sardifax“, sa sedištem u Švajcarskoj je tuženom preduzeću „BCD“ d.o.o. iz Zemuna 22.10.2001. godine prodalo putničko vozilo marke „Mercedes Benz“ tip .., sa registarskom oznakom .. po ceni od 170.000 DEM, od koje je plaćen deo u iznosu od 40.000 DEM. Između istih ugovarača zaključen je 05.11.2001. godine i ugovor o kupoprodaji drugog vozila, iste marke i tipa sa registarskom oznakom .., po ceni od 180.000 DEM od koje je plaćen deo u iznosu od 70.000 DEM. Oba vozila preuzelo je treće lice, VV. Preostali deo cene za oba vozila trebalo je da isplati tuženo preduzeće u novcu, u iznosu od 25.000 DEM do 12.11.2001. godine i robom u vrednosti od 215.000 DEM. Tuženi BB obavezao se da, ukoliko tuženo preduzeće ne izvrši obavezu robnog plaćanja iz bilo kog razloga, na prvi poziv stranog privrednog društva tu obavezu ispuni plaćanjem iznosa od 215.000 DEM. Tužilac je stranom privrednom društvu 06.06.2005. godine isplatio ostatak cene za vozilo prodato 22.10.2001. godine, a 13.07.2015. godine istom privrednom društvu isplatio je ostatak cene i za vozilo prodato 05.11.2001. godine.

Tužilac je podnetom tužbom zbog neosnovanog obogaćenja tražio da se tuženi obavežu na solidarnu isplatu novčanih iznosa (konvertovanih u valutu evro) koje je isplatio stranom privrednom društvu na ime izvršenja obaveze kupca iz ugovora o kupoprodaji označenih putničkih vozila.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno odbili tužbeni zahtev zbog nedostatka aktivne legitimacije.

U ugovornom odnosu povodom prodaje predmetnih vozila bili su strano privredno društvo i tuženo preduzeće. Tužilac, kao tadašnji izvršni direktor stranog privrednog društva – prodavca, nema aktivnu legitimaciju u ovom sporu jer se iz izvedenih dokaza ne može utvrditi da je u tom ugovornom odnosu došlo do promene poverioca – ustupanjem ugovora (članovi 145. – 147. Zakona o obligacionim odnosima) ili ustupanjem potraživanja (članovi 436. – 443. Zakona o obligacionim odnosoima). Po tužbi zbog neosnovanog obogaćenja (pravni osnov tužbenog zahteva označen u ovoj tužbi) pasivno je legitimisan sticalac – lice u čiju imovinu je prešao deo tužiočeve imovine, osim u slučaju iz člana 218. Zakona o obligacionim odnosima koji se u ovom sporu ne može primeniti jer tužilac nije učinio izdatak za tužene koji su oni po zakonu bili dužni da učine.

Nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava – odredbi članova 26. i 299. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Navedenim odredbama propisano je da je ugovor zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o njegovim bitnim sastojcima (član 26.) i da u slučaju ispunjenja tuđe obaveze svaki ispunilac može ugovoriti sa poveriocem, pre ispunjenja i prilikom ispunjenja, da ispunjeno potraživanje pređe na njega sa svim ili samo sa nekim sporednim pravima (član 299. stav 1). Iz sadržine iskaza tužioca, saslušanog u svojstvu stranke, ne može se utvrditi da je prilikom ispunjenja obaveze tuženih sa njihovim poveriocem – stranim privrednim društvom, postigao sporazum da na njega pređe ispunjeno potraživanje. Takav zaključak ne može se izvesti ni iz potvrda stranog privrednog društva od 06.06.2005. godine i 13.07.2005. godine (na koje se revident poziva), jer iz istih proizilazi da njihov izdavalac potvrđuje prijem novca i samo izražava spremnost da tužiocu pruži svu neophodnu administrativnu i pravnu pomoć u krivičnom postupku koji vodi protiv tuženih.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić