Према утврђеном чињеничном стању, привредно друштво „Сardifax“, са седиштем у Швајцарској је туженом предузећу „BCD“ д.о.о. из Земуна 22.10.2001. године продало путничко возило марке „Mercedes Benz“ тип .., са регистарском ознаком .. по цени од 170.000 DEM, од које је плаћен део у износу од 40.000 DEM. Између истих уговарача закључен је 05.11.2001. године и уговор о купопродаји другог возила, исте марке и типа са регистарском ознаком .., по цени од 180.000 DEM од које је плаћен део у износу од 70.000 DEM. Оба возила преузело је треће лице, ВВ. Преостали део цене за оба возила требало је да исплати тужено предузеће у новцу, у износу од 25.000 DEM до 12.11.2001. године и робом у вредности од 215.000 DEM. Тужени ББ обавезао се да, уколико тужено предузеће не изврши обавезу робног плаћања из било ког разлога, на први позив страног привредног друштва ту обавезу испуни плаћањем износа од 215.000 DEM. Тужилац је страном привредном друштву 06.06.2005. године исплатио остатак цене за возило продато 22.10.2001. године, а 13.07.2015. године истом привредном друштву исплатио је остатак цене и за возило продато 05.11.2001. године.

Тужилац је поднетом тужбом због неоснованог обогаћења тражио да се тужени обавежу на солидарну исплату новчаних износа (конвертованих у валуту евро) које је исплатио страном привредном друштву на име извршења обавезе купца из уговора о купопродаји означених путничких возила.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилно одбили тужбени захтев због недостатка активне легитимације.

У уговорном односу поводом продаје предметних возила били су страно привредно друштво и тужено предузеће. Тужилац, као тадашњи извршни директор страног привредног друштва – продавца, нема активну легитимацију у овом спору јер се из изведених доказа не може утврдити да је у том уговорном односу дошло до промене повериоца – уступањем уговора (чланови 145. – 147. Закона о облигационим односима) или уступањем потраживања (чланови 436. – 443. Закона о облигационим односоима). По тужби због неоснованог обогаћења (правни основ тужбеног захтева означен у овој тужби) пасивно је легитимисан стицалац – лице у чију имовину је прешао део тужиочеве имовине, осим у случају из члана 218. Закона о облигационим односима који се у овом спору не може применити јер тужилац није учинио издатак за тужене који су они по закону били дужни да учине.

Нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права – одредби чланова 26. и 299. став 1. Закона о облигационим односима. Наведеним одредбама прописано је да је уговор закључен кад су се уговорне стране сагласиле о његовим битним састојцима (члан 26.) и да у случају испуњења туђе обавезе сваки испунилац може уговорити са повериоцем, пре испуњења и приликом испуњења, да испуњено потраживање пређе на њега са свим или само са неким споредним правима (члан 299. став 1). Из садржине исказа тужиоца, саслушаног у својству странке, не може се утврдити да је приликом испуњења обавезе тужених са њиховим повериоцем – страним привредним друштвом, постигао споразум да на њега пређе испуњено потраживање. Такав закључак не може се извести ни из потврда страног привредног друштва од 06.06.2005. године и 13.07.2005. године (на које се ревидент позива), јер из истих произилази да њихов издавалац потврђује пријем новца и само изражава спремност да тужиоцу пружи сву неопходну административну и правну помоћ у кривичном поступку који води против тужених.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић