Po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon). Pravnosnažnom presudom odlučeno je o naknadi imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 59/2010 (stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „Jugobanka“ AD Beograd prema kojem tužilja ima priznato, a nenamireno potraživanje iz radnog odnosa), tako što je tužbeni zahtev odbijen. Kod utvrđenog da tužilji na ime priznatog potraživanja u stečajnom postupku i pored sprovedene četiri deobe stečajne mase nije ništa isplaćeno jer stečajnom dužniku nije dostavila instrukcije za plaćanje i tekući račun, to se u konkretnom slučaju ne radi o šteti nastaloj zbog dugog trajanja postupka koju bi država bila dužna da nadoknadi shodno članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. O pravu tužilje sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke revizijskog suda u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim pravnim osnovom kao u ovoj pravnoj stvari, kao i sa Zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, dopunjen na sednici Građanskog odeljenja od 27.09.2019. godine, da Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koje su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Ukazivanje u reviziji na drugačije odluke kojima je eventualno drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer odluka o osnovanosti zahteva u ovoj vrsti sporova zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Pored toga, bitne povrede odredaba parničnog postupka nisu dozvoljen razlog za izjavljivanje posebne revizije.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

U ovoj pravnoj stvari tužba je podneta 06.11.2021. godine, vrednost predmeta spora 7.433,40 dinara. U podnesku od 14.06.2022. godine, tužilja je preinačila tužbu povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 18.222,00 dinara. Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković