По оцени Врховног суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11... 18/20 и 10/23 – други закон). Правноснажном пресудом одлучено је о накнади имовинске штете због повреде права на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Београду Ст 59/2010 (стечајни поступак над стечајним дужником „Југобанка“ АД Београд према којем тужиља има признато, а ненамирено потраживање из радног односа), тако што је тужбени захтев одбијен. Код утврђеног да тужиљи на име признатог потраживања у стечајном поступку и поред спроведене четири деобе стечајне масе није ништа исплаћено јер стечајном дужнику није доставила инструкције за плаћање и текући рачун, то се у конкретном случају не ради о штети насталој због дугог трајања поступка коју би држава била дужна да надокнади сходно члану 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року. О праву тужиље судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке ревизијског суда у којима је одлучивано о захтевима тужилаца, са истим или сличним правним основом као у овој правној ствари, као и са Закључком усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, допуњен на седници Грађанског одељења од 27.09.2019. године, да Република Србија одговара за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа које су без њихове кривице остале неизвршене и у поступку стечаја вођеном над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року. Указивање у ревизији на другачије одлуке којима је евентуално другачије одлучено о истом правном питању, не указује нужно и на другачији правни став изражен у тим одлукама, јер одлука о основаности захтева у овој врсти спорова зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају. Поред тога, битне повреде одредаба парничног поступка нису дозвољен разлог за изјављивање посебне ревизије.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Одредбом члана 479. став 6. Закона о парничном поступку прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

У овој правној ствари тужба је поднета 06.11.2021. године, вредност предмета спора 7.433,40 динара. У поднеску од 14.06.2022. године, тужиља је преиначила тужбу повећањем тужбеног захтева на износ од 18.222,00 динара. Како се у конкретном случају ради о спору мале вредности у којем вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, ревизија није дозвољена применом члана 479. став 6. Закона о парничном поступку

На основу члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу другом изреке решења.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић