Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4316/19 od 04.03.2020. godine, žalbe parničnih stranaka su odbijene i prvostepena presuda je u pobijanom delu odluke o glavnoj stvari i troškovima postupka potvrđena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), pa je našao da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužilje da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP je bez uticaja jer to nije bitna povreda postupka zbog koje se revizija može izjaviti, a na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP, revizijom se ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ćerka sada pokojnog BB1, koji je rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 60/10 od 12.04.2011. godine, te utvrđeno da su presuda Okružnog suda u Bečeju K 47/1958-15 i presuda Vrhovnog suda Vojvodine Kž 656/58 od 01.09.1958. godine, ništave od momenta donošenja i da su ništave sve pravne posledice navedenih odluka i da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim. Pokojni otac tužilje je rođen .... godine u mestu .... u …, a preminuo 2004. godine u... . Kao partizan bio je učesnik NOB-a od 1941.godine do 1945.godine. Posle rata živeo je i radio u ... . Supruga mu je prethodno preminula. Imao je šestoro dece. O deci je nastavio da se stara kao jedini roditelj. U posleratnom periodu bio je osuđen dva puta na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od ukupno 4,5 godine. Kaznu je izdržavao u zatvoru na Golom Otoku, prvi put u periodu od 1951. godine do 1954. godine, a drugi put od 1958. godine u trajanju od dve godine. Tada su brigu o deci vodile njihove dve tetke i baba. Tužilja je rođena .... godine. Imala je ... godina kada je njen otac lišen slobode. Otac se sa Golog otoka vratio u lošem stanju, izgubio je bubreg, preležao tuberkulozu, bio jako mršav. Zbog toga je tužilja osećala snažnu duševnu bol, svesna da je otac jako patio. Njena duševna bol zbog lišenja slobode oca, protekom vremena nije značajnije bledela, iz razloga što je rano ostala bez majke, a potom i bez oca, lišenog slobode i odvedenog na prisilni rad na Goli otok. Kada je otac drugi put pritvoren, tužilja je imala ... godina i zaposlila se kao fabrička radnica u ... .Tužilja je trpela duševni bol zbog toga što je otac bio na Golom otoku u dva navrata, i to duševna bol jakog intenziteta kroz taj period, a i produženo nakon njegovog povratka sa Golog otoka, što se odrazilo se na kvalitet njenog života. Pre podnošenja tužbe tužilja se obratila tuženoj sa zahtevom za naknadu nematerijalne i materijalne štete, ali sporazum o visini naknade nije postignut.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su imajući u vidu odredbe člana 7. stav 1. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ br. 92/11), zaključili da tužilji pripada naknada nematerijalne štete iz razloga što je lišena bila roditeljskog staranja zbog lišavanja slobode njenog oca, s tim da je visinu naknade prvostepeni sud odredio u iznosu od 600.000,00 dinara, a drugostepeni sud je naknadu povisio na 800.000,00 dinara, dok je u preostalom zahtev odbijen kao neosnovan. Presudama nižestepenih sudova odbijen je u celosti zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah i naknadu materijalne štete.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo u pogledu osnova tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, ali pri odlučivanju o visini naknade pogrešno su primenili materijalno pravo. Prema stanovištu ovog suda, u skladu sa kriterijumima propisanim u članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, tužilji pripada pravična novčana naknada za duševne bolove zbog toga što je lišena bila roditeljskog staranja usled lišenja slobode njenog oca, u većem novčanom iznosu od dosuđenog. Imajući u vidu utvrđene okolnosti slučaja, uzrast tužilje u vreme lišenja slobode oca, da je od svoje devete godine ostala bez roditeljskog staranja, podrške i zaštite oca kao jedinog živog roditelja, da je svesna bila situacije, da je patila i po njegovom povratku shvatajući koliko mu je zdravlje narušeno, da je u teškim životnim uslovima sa fabričkim radom započela pre punoletstva i da je patnja koja je pratila njeno odrastanje bez prisustva roditelja obeležila njen dalji život, Vrhovni kasacioni sud je, stanovišta da tužilji pripada pravična novčana naknada u iznosu od 1.000.000,00 dinara, zbog čega joj je dosuđena razlika od još 400.000,00 dinara. Ovim iznosom tužilji će biti omogućeno da sebi pribavi materijalna i duhovna dobra i time dodatno ublaži trajne patnje koje je izazvalo lišenje slobode njenog oca, a koje su delimično ublažene njegovom rehabilitacijom. Istovremeno, dosuđen iznos naknade obezbeđuje da se njime ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom naknade u smislu stava 2. člana 200. ZOO.

Pravo na rehabilitaciono obeštećenje i to kako materijalne tako i nematerijalne štete regulisano je odredbom člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Stavom 1. i 2. ovog člana, određeno je da pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i slobode i pravo na vraćanje nenaplaćenih novčanih kazni i troškova postupka može potraživati samo rehabilitovano lice. Stavom 3. istog člana, uređeno je pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode kojim je proširen krug lica koja mogu potraživati ovaj vid štete (u odnosu na prethodna dva stava) tako što pored rehabilitovanog lica nematerijalnu štetu po ovom osnovu mogu potraživati i lica iz člana 7. tačka 5. ovog zakona, odnosno deca rehabilitovanog lica koja su za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja rođena u ustanovama za izvršenje sankcija odnosno koja su u tim ustanovama provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja.

Imajući ovo u vidu, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom člana 26. stav 1. i 2. Zakona o rehabilitaciji zaključili da tražene vidove materijalne štete mogu zahtevati samo rehabilitovana lica, odnosno lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga bila lišena slobode ili drugih prava od dana stupanja na snagu ovog zakona, te da zato tužilja kao ćerka rehabilitovanog lica nije aktivno legitimisana da potražuje materijalnu štetu koju je njen otac trpeo zbog lišenja slobode, pa je u tom delu pravilno tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Bez uticaja su navodi revizije tužilje kojima se obrazlaže drugačiji pravni stav kod rehabilitacionog obeštećenja. Pravo građana na jednaku zaštitu prava i na pravnu sigurnost ne znači istovremeno i obaveznost primene pravnih stavova iz drugih sudskih odluka u slučajevima koji mogu biti činjenično i pravno slični, ali ne mogu biti identični, pošto bi se time ograničilo pravo građana na pravično suđenje, takođe zajamčeno Ustavom, po kome svako ima pravo da mu nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljeni sud pravično i u razumnom roku raspravi sve aspekte konkretnog slučaja i donese pravičnu odluku o njegovom pravu.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se pobija odluka kojom je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, iz napred već izloženih razloga. Takođe, pravilno je odbijen i tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah, jer odredbama citiranog zakona ovaj vid naknade štete nije predviđen, kao i zahtev za naknadu materijalne štete jer je u pitanju pravo rezervisano za rehabilitovano lice.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom i drugom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. ZPP.

Kako je tužilja uspela u sporu, pravilno su joj dosuđeni troškovi prvostepenog postupka primenom člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP. Na ime sastava revizije tužilji pripada iznos od 22.500,00 dinara, na osnovu tarifnog broja 16. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12). Kako je prvostepeni sud tužilju oslobodio od plaćanja sudskih taksi, a prema obredbi člana 14. stav 1. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94.....95/18), oslobođenje od plaćanja takse odnosi na sve takse po odgovarajućem predmetu bez obzira kada je nastala taksena obaveza, to tužilji nisu priznati traženi troškovi na ime sudske takse na reviziju i za revizijsku odluku.

Na osnovu člana 165. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić