Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 4316/19 од 04.03.2020. године, жалбе парничних странака су одбијене и првостепена пресуда је у побијаном делу одлуке о главној ствари и трошковима поступка потврђена.

Против правноснажне другостепене пресуде тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 18/20), па је нашао да је ревизија делимично основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности. Указивање тужиље да је у другостепеном поступку учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП је без утицаја јер то није битна повреда поступка због које се ревизија може изјавити, а на друге повреде поступка због којих се ревизија може изјавити применом члана 407. став 1. ЗПП, ревизијом се не указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је ћерка сада покојног ББ1, који је рехабилитован правноснажним решењем Вишег суда у Новом Саду Рех 60/10 од 12.04.2011. године, те утврђено да су пресуда Окружног суда у Бечеју К 47/1958-15 и пресуда Врховног суда Војводине Кж 656/58 од 01.09.1958. године, ништаве од момента доношења и да су ништаве све правне последице наведених одлука и да се рехабилитовано лице сматра неосуђиваним. Покојни отац тужиље је рођен .... године у месту .... у …, а преминуо 2004. године у... . Као партизан био је учесник НОБ-а од 1941.године до 1945.године. После рата живео је и радио у ... . Супруга му је претходно преминула. Имао је шесторо деце. О деци је наставио да се стара као једини родитељ. У послератном периоду био је осуђен два пута на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од укупно 4,5 године. Казну је издржавао у затвору на Голом Отоку, први пут у периоду од 1951. године до 1954. године, а други пут од 1958. године у трајању од две године. Тада су бригу о деци водиле њихове две тетке и баба. Тужиља је рођена .... године. Имала је ... година када је њен отац лишен слободе. Отац се са Голог отока вратио у лошем стању, изгубио је бубрег, прележао туберкулозу, био јако мршав. Због тога је тужиља осећала снажну душевну бол, свесна да је отац јако патио. Њена душевна бол због лишења слободе оца, протеком времена није значајније бледела, из разлога што је рано остала без мајке, а потом и без оца, лишеног слободе и одведеног на присилни рад на Голи оток. Када је отац други пут притворен, тужиља је имала ... година и запослила се као фабричка радница у ... .Тужиља је трпела душевни бол због тога што је отац био на Голом отоку у два наврата, и то душевна бол јаког интензитета кроз тај период, а и продужено након његовог повратка са Голог отока, што се одразило се на квалитет њеног живота. Пре подношења тужбе тужиља се обратила туженој са захтевом за накнаду нематеријалне и материјалне штете, али споразум о висини накнаде није постигнут.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су имајући у виду одредбе члана 7. став 1. тачка 5. Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“ бр. 92/11), закључили да тужиљи припада накнада нематеријалне штете из разлога што је лишена била родитељског старања због лишавања слободе њеног оца, с тим да је висину накнаде првостепени суд одредио у износу од 600.000,00 динара, а другостепени суд је накнаду повисио на 800.000,00 динара, док је у преосталом захтев одбијен као неоснован. Пресудама нижестепених судова одбијен је у целости захтев за накнаду нематеријалне штете за претрпљени страх и накнаду материјалне штете.

Врховни касациони суд налази да су нижестепени судови правилно применили материјално право у погледу основа тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете, али при одлучивању о висини накнаде погрешно су применили материјално право. Према становишту овог суда, у складу са критеријумима прописаним у члану 200. Закона о облигационим односима, тужиљи припада правична новчана накнада за душевне болове због тога што је лишена била родитељског старања услед лишења слободе њеног оца, у већем новчаном износу од досуђеног. Имајући у виду утврђене околности случаја, узраст тужиље у време лишења слободе оца, да је од своје девете године остала без родитељског старања, подршке и заштите оца као јединог живог родитеља, да је свесна била ситуације, да је патила и по његовом повратку схватајући колико му је здравље нарушено, да је у тешким животним условима са фабричким радом започела пре пунолетства и да је патња која је пратила њено одрастање без присуства родитеља обележила њен даљи живот, Врховни касациони суд је, становишта да тужиљи припада правична новчана накнада у износу од 1.000.000,00 динара, због чега јој је досуђена разлика од још 400.000,00 динара. Овим износом тужиљи ће бити омогућено да себи прибави материјална и духовна добра и тиме додатно ублажи трајне патње које је изазвало лишење слободе њеног оца, а које су делимично ублажене његовом рехабилитацијом. Истовремено, досуђен износ накнаде обезбеђује да се њиме не погодује тежњама које нису спојиве са природом и друштвеном сврхом накнаде у смислу става 2. члана 200. ЗОО.

Право на рехабилитационо обештећење и то како материјалне тако и нематеријалне штете регулисано је одредбом члана 26. Закона о рехабилитацији. Ставом 1. и 2. овог члана, одређено је да право на обештећење за материјалну штету насталу због повреде права и слободе и право на враћање ненаплаћених новчаних казни и трошкова поступка може потраживати само рехабилитовано лице. Ставом 3. истог члана, уређено је право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе којим је проширен круг лица која могу потраживати овај вид штете (у односу на претходна два става) тако што поред рехабилитованог лица нематеријалну штету по овом основу могу потраживати и лица из члана 7. тачка 5. овог закона, односно деца рехабилитованог лица која су за време трајања повреде права и слободе родитеља рођена у установама за извршење санкција односно која су у тим установама провела део времена или су за то време расла без родитељског старања једног, другог или оба родитеља.

Имајући ово у виду, нижестепени судови су правилном применом члана 26. став 1. и 2. Закона о рехабилитацији закључили да тражене видове материјалне штете могу захтевати само рехабилитована лица, односно лица која су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога била лишена слободе или других права од дана ступања на снагу овог закона, те да зато тужиља као ћерка рехабилитованог лица није активно легитимисана да потражује материјалну штету коју је њен отац трпео због лишења слободе, па је у том делу правилно тужбени захтев одбијен, као неоснован.

Без утицаја су наводи ревизије тужиље којима се образлаже другачији правни став код рехабилитационог обештећења. Право грађана на једнаку заштиту права и на правну сигурност не значи истовремено и обавезност примене правних ставова из других судских одлука у случајевима који могу бити чињенично и правно слични, али не могу бити идентични, пошто би се тиме ограничило право грађана на правично суђење, такође зајамчено Уставом, по коме свако има право да му независан, непристрасан и законом установљени суд правично и у разумном року расправи све аспекте конкретног случаја и донесе правичну одлуку о његовом праву.

Нису основани ревизијски наводи којима се побија одлука којом је у преосталом делу одбијен тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете, из напред већ изложених разлога. Такође, правилно је одбијен и тужбени захтев тужиље за накнаду нематеријалне штете за претрпљени страх, јер одредбама цитираног закона овај вид накнаде штете није предвиђен, као и захтев за накнаду материјалне штете јер је у питању право резервисано за рехабилитовано лице.

Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом и другом изреке, на основу члана 414. став 1. и члана 416. став 1. ЗПП.

Како је тужиља успела у спору, правилно су јој досуђени трошкови првостепеног поступка применом члана 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП. На име састава ревизије тужиљи припада износ од 22.500,00 динара, на основу тарифног броја 16. Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката („Службени гласник РС“ број 121/12). Како је првостепени суд тужиљу ослободио од плаћања судских такси, а према обредби члана 14. став 1. Закона о судским таксама („Службени гласник РС“ број 28/94.....95/18), ослобођење од плаћања таксе односи на све таксе по одговарајућем предмету без обзира када је настала таксена обавеза, то тужиљи нису признати тражени трошкови на име судске таксе на ревизију и за ревизијску одлуку.

На основу члана 165. став 2., 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП, одлучено је као у ставу трећем изреке.

Председник већа - судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић