Viši sud u Zrenjaninu je presudom Gž 1749/22 od 19.04.2023. godine, stavom prvim izreke, žalbu tužilja odbio, a žalbu tuženih usvojio i presudu Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1267/2019 (2018) od 12.10.2021. godine preinačio u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, tako što je dosuđene troškove povećao na iznos od 81.000,00 dinara, dok je u preostalom delu ožalbenu presudu potvrdio. Stavom drugim izreke, obavezane su tužilje da tuženima na ime troškova drugostepenog postupka isplate iznos od 27.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilje su izjavile blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku -ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP.

Predmet tražene pravne zaštite je obavezivanje tuženih, kao nužnih naslednika, na isplatu troškova sahrane i podizanja nadgrobnog spomenika ostaviocu koje je snosila prvotužilja i iznosa koji po pravilima protivizvršenja pripada ostaviocu, odnosno njegovoj zaostavšitini, a sve srazmerno nasledenom udelu tuženih. Pobijana odluka doneta je primenom odgovarajućih odredbi materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Ukazivanje tužilja na pogrešnu primenu materijalnog prava nije od uticaja, jer za primenu instituta posebne revizije nije od značaja svaka pogrešna primena materijalnog prava na konkretno utvrđeno činjenično stanje, već samo ona koja od opšteg značaja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava i obezbeđenja standarda pravičnog suđenja, što ovde nije slučaj. Bitna povreda odredaba parničnog postupka, na koje revidenti ukazuju, nije razlog za izjavljivanje posebne revizije na osnovu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, kao što ni pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne može biti revizijski razlog kod posebne revizije.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i ocenio da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koja ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno o sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena, jer je tako propisano odredbom člana 479. stav 6. istog zakona.

Tužbu radi naknade štete tužilje su podnele 24.12.2018. godine, a vrednost predmeta spora je 113.641,12 dinara.

Imajući u vidu da je ovo spor male vrednosti u kom se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić